Šta ako je sve što sam dosad uradio-la bilo uzalud?

Vani je neka strašno dosadna kiša. Imam osjećaj da bi me tačno svaka kap dodatno dotukla, umrtvila, usporila, uzela i ovo malo atoma snage potrebnih samo da se pokrijem i utonem duboko, duboko u san. Ali, neki stari tik ne da mira i baš kad sam pomislila da ću se odmoriti, on se probudi. Probudi se u najtamnijim odajama duše koje je mogao pronaći i neće da zaspe. Uzimam laptop i počinjem da dijelim misli jer imam osjećaj da kada nekom nešto kažem ili jednostavno stavim „crno na bijelo“, srce odahne i zaspe potpuno mirno.

Đavolsko pitanje koje se javi onda kada vam je to najmanje potrebno, počinje sa tri najgore riječi:“ Šta ako sam?“- šta ako sam sve što sam dosada uradila u životu uradila nedovoljno dobro, ili jednostavno totalno pogrešno, ili to što sam uradila nije ispunilo nečija očekivanja a ja sam mislila da će s tim mojim postupkom svi biti, baš kao i ja, potpuno sretni? Eh… Nekog muči fakultet, neko misli da onih par ili više od par ispita za septembar je kraj svijeta, dok se na drugom kraju, u nekom drugom krevetu roje strašne misli i čuju dove: „Bože molim te da ozdravim“. U nekom trećem krevetu, neko opet misli da to što taj dan nije dobio majicu, farmerice ili cipele je tako strašno i tišti ga, dok se neko drugi opet brine kako da sutra pomogne ocu ili majci, učini nesto za sebe i njih i napokon im izmami osmijeh na lice, učini ih ponosnim. Tamo negdje malo dalje neko je zario glavu u jastuk zaustavljajući uzdahe i jecaje jer prokleta ljubav zna da nenormalno boli, pa je to nečiji drugi kraj svijeta, a zaboravlja da je neko njegov voljeni još uvijek tu, među živima, dok je nečiji neko, neko bližnji, tu noć stvarno otišao zauvijek. Bilo kako bilo, svakom je njegova muka najteža, i to odavno znamo. Nipošto se ne treba tješiti time što je nekom drugom teže, pa eto, nama je bolje i izgurat ćemo sve probleme, prebrodit ćemo sve strašne misli. Ne! Hajmo za promjenu, u ovim momentima pred spavanje koji nas muče, početi budni sanjati svoje snove i odsanjati ih. Pitate se kako? Evo dok ružni osjećaj potiskujem, u glavi režiram film „Prati svoje snove“. Sam naziv zvuči otrcano, ali mogu vam reći, baš kao nakon gledanja nekog dobrog ljubavnog filmu sa happy end-om, čovjek počne da sanjari i kroz onih par minuta nakon što se platno na kino ekranu zatamni, ostane pod dojmom, počne mastati i pitati se: „Šta ako i ja jednog dana zasjajim pod svjetlima imaginarne pozornice, šta ako se zaista usudim uraditi sve što potajno sanjam a uporno se bojim da probam, šta ako nakon što me popusti ovaj dojam, izađem na ulicu, ona hladnoća s vana prodre natrag u srce pa kažem sebi: „Ma daj, u Bosni si, kakvi crni snovi“ i iduće jutro opet počnem kafom i ponovim fakultetsku svakodnevnicu ne pomišljajući da nešto promijenim?“ Evo, htjedoh uhvatiti ovaj dojam dok ga još imam i dok negdje potajno u svojoj mašti upravo blještim pod svjetlima zamišljenje životne pozornice i vidim se kako uspijevam dok svi oko mene aplaudiraju. I tu su svi! Odjednom su tu svi koji su dragi, koji me vole, koji mi znače, apsolutno sam ostvarena. Želim to i pokušavam zadržati dojam, jer, dok držite dojam, možete sve.  Večeras želim reći da se svi, odreda, trebamo usuditi! Usuditi se probati, pokušati! Neko sanja o poslu iz snova, neko radi za njega, neko sanja o voljenom biću, neko mu se približava onako kako najbolje zna. Ne oklijevajmo, iskoristimo momenat inspiracije i uložimo ga, u ispit, u osobu pored sebe, u prijatelja, majku, oca, brata, sestru, kolegu, ma u sve što vam predstavlja nešto bitno i sveto. Ne oklijevajte!

I na kraju, ako se pitate kako sam sad? Odlično. Čuvam dojam i žurim da zaspem, skupljam atome razasute snage. I još nešto… vjerujte, dok ne budete pokušavali, nećete ni znati jeste li sve što ste radili, uradili pogrešno. Meni se čini da onaj ko i od naizgled pogrešnih stvari izvuče zrnce pozitive, još uvijek radi pravu stvar. Budite i vi sami od sebe prava stvar. Laku noć.

Dobivaj najvažnije vijesti porukom na Viberu: KLIKNI OVDJE