Posle migrantskog pakla u detinjstvu, danas jedan od najuspešnijih advokata u Americi

Antonio Salazar-Hobson je imao četiri godine kad ga je u Arizoni komšijski par oteo od njegove porodice. Bio je odveden više od 500 kilometara dalje u Kaliforniju, gde je odrastao trpeći stravično zlostavljanje.Usledilo je potresno putovanje obeleženo ćutanjem, zlostavljanjem i očajničkom željom da se vrati kući. To bi pomislio Antonio Salazar-Hobson kad je svakog jutra video majku kako servira buritose i kafu za doručak.Antonio je rođen u velikoj američkoj porodici meksičkog porekla, kao jedanaesto od četrnaestoro dece. Njegovi roditelji, Petra i Hezus, bili su sezonski radnici na farmama u Feniksu, u Arizoni.Antonio nije progovorio do treće godine, ali je obožavao majku. Ona je bila pozitivni uticaj na sve u domaćinstvu narušenom porodičnim nasiljem, i posebno je vodila računa o njenom zamišljenom, ali ćutljivom dečaku.Uprkos svim njihovim nedaćama, majka je učinila da se on oseća voljenim i Antoniju se lice razvlači u širok osmeh dok se seća ranih godina. Antonio je danas izuzetno uspešan advokat sa karijerom posvećenom hvatanju u koštac sa moćnim korporacijama, zahtevajući bolje nadnice i uslove za siromašne i marginalizovane radnike.On nikad nije izgubio slučaj. Antoniov život u mladosti bio je traumatičan, izolovan i bez glasa.Pretrpeo je nezamislivu traumu, ali kroz otpornost i duboku vezu sa sopstvenim korenima, našao je način da preživi. Hezus i Petra su potekli iz Meksika, ali je Antonio rođen u Feniksu 1955. godineAntoniovi roditelji radili su po čitav dan na farmama voća i poljima pamuka za vrlo nisku nadnicu. Većina radnika bili su čikanosi – izraz za ljude meksičkog porekla u Sjedinjenim Američkim Državama.Kod kuće je porodica Salazar govorila samo španski, na jeziku na kojem će Antonio na kraju progovoriti prve reči sa tri godine, na veliko oduševljenje njegove majke. Njihovi životi su se promenili kad su se Sara i Džon Hobson, belački bilingvalni par, doselili u četvrt prevashodno naseljenu čikanosima.Obrazovani, ali bez dece, ponudili su pomoć Salazarovima, kojima su isplaćivane niže nadnice nego što im je bilo obećano. Oni su pozvali decu u njihov dom, poklanjali im cipele i pekli im kolače, brzo stekavši poverenje porodice.Ali iza njihove ljubaznosti krile su se najstrašnije zadnje namere. Tad su počela zlostavljanja.Mučili su ga Hobsonovi, a potom drugi muškarci koje su oni dovodili u kuću. Zlostavljanje se nastavljalo tokom brojnih vikenda bez znanja njegove porodice, a Antonio je ponovo zanemeo posle prvog napada.Na kraju su Antoniovi roditelji primetili da je on prestao da jede i videli su odsutnost u njegovim očima. Početkom januara 1960. posete su se prekinule.Izdata je naredba čitavoj porodici da ne dozvoljavaju Hobsonovima da priđu Antoniju. Nekoliko nedelja kasnije, u februaru 1960, Hobsonovi su se vratili u Antoniov život.Stigli su u Salazarov dom dok su Antoniovi roditelji radili u polju. Bio je sa šestoro braće i sestara.Hobsonovi su im rekli da žele da im kupe sladoled i da im ga donesu, ali da Antonio mora da pođe sa njima. Imao je samo četiri godine i četiri meseca.Skoro 500 kilometara od kuće, Hobsonovi su ga izolovali u zabitom voćnjaku narandži, izložili ga višegodišnjem seksualnom, fizičkom i emocionalnom zlostavljanju, i on je još jednom zanemeo od traume. Izolovan i bez glasa, stvorio je ritual da bi ostao povezan sa porodicom.Zakopao je 15 cigli: 13 za njegovu braću i sestre, i dve za njegove roditelje. Prošle su dve i po godine i, u jednom trenutku, on je otkrio farmu pilića na kojoj su radili samo latino radnici.Oni su govorili španski, Antoniov maternji jezik. Čitavo leto je proveo sa njima, a kad je žena saznala da je on Meksikanac, počeli su da mu spremaju doručak i ručak svaki dan.Skoro tri godine posle otmice, Hobsonovi su upisali Antonija u školu kao njihovog usvojenog sina, ‘Tonija S. Hobsona’, zato što su se „brinuli da će biti prijavljeni zbog nepohađanja škole“. Kad je stigao letnji raspust, par ga je poslao samog na ranč u Nevadi, gde su ga tri leta zlostavljali drugi muškarci.Tog trećeg leta, kad je imao devet godina, pokušao je da se ubije. Spasao ga je kauboj po imenu Roj, koji je zapretio vlasnicima ranča sudskom tužbom i vratio ga Hobsonovima.Životi para tada su već bili na silaznoj putanji – Džon je izgubio posao, a Sara se okrenula piću i postala nasilna. Čvrsto rešen da briljira u akademskom životu, Antonio je pronašao mirno mesto za učenje: u vešernici, gde je svake noći provodio sate i sate.Sa 13 godina, Antonio je radio u poljima kao i njegovi roditelji. Na mitingu Ujedinjenih radnika na farmama, najvećeg sindikata radnika na farmama u zemlji, upoznao je čoveka koji će mu izmeniti život: čuvenog lidera borbe za građanska prava Sezara Čaveza.Antonio mu je pričao o tome da se vodi kao nestao od četvrte godine, o surovim uslovima rada u poljima i o njegovoj želji da se bori protiv nepravde. Čavez ga je pozvao da radi sa njim i, godinu dana kasnije, ponudio je Antoniju da postane advokat za radnike.Antonio je dobio punu stipendiju za Kalifornijski univerzitet u Santa Kruzu. Dan posle diplomiranja, Hobsonovi su ga izbacili iz kuće.Otišao je bez ičega sem jednog kofera, ali je iskusio duboki osećaj slobode. Antonio više nikad nije video Hobsonove.Antonio je održao obećanje dato Cezaru Čavezu i postao je uspešan advokat za prava radnika, boreći se, ne izgubivši nijedan sudski slučaj, u ime radnika na farmama i marginalizovanih zajednica. Uz pomoć supruge Ketrin, započeo je terapiju i angažovao privatnog detektiva.Detektiv mu se uskoro vratio sa spiskom imena njegovih braće i sestara. Antoniovo prvo pitanje bilo je: „Da li mi je majka živa?“.Ponovni susret porodice bio je emotivan. Sestre su ga dočekale u suzama.Njegova braća su bila rezervisanija, trajno obeležena traumom njegovog nestanka. Njegov otac je krivio Petru i njegovog sina Rudija, koji je imao devet godina kad ga je zadužio da bude glavni u porodici onoga dana kad je Antonio otet.Antonio je proveo dve godine sa majkom, kuvajući joj i pričajući joj ublaženu verziju onoga kroz šta je prošao. Petra je umrla od bolesti uzrokovane pesticidima, baš kao Hezus.Ali Antonio je imao dovoljno vremena da joj oda poštu. U decenijama koje su usledile, izgradio je trajne odnose sa braćom i sestrama i njihovom decom.Antonio i Ketrin imaju dvoje dece, a kad su ona dovoljno odrasla, sve im je ispričao. Antonio je počeo da javno govori, vodeći kampanje za ljude koji su preživeli zlostavljanje i trgovinu ljudima.Danas je on energični zastupnik ugroženih. U srcu njegove borbe su Petra, koja ga je naučila dobroti; Sezar Čavez, koji mu je podario cilj; i zajednice koju brani sa strašću nekoga koji je prošao kroz pakao i izašao iz njega čvrsto rešen da nikada ne prekrši obećanje.Možete da postanete serijski ubica zbog onoga što vam se desilo ili možete da naučite da budete dobrodušni. Moja majka me je naučila kako da budem dobrodušan.