Aca Lukas otvoreno za “Avaz”: Jalu Brata i Bubu Corellija treba pustiti u Srbiju

Aca Lukas davno je „zacementirao“ svoje ime među muzičke zvijezde u regionu. Nazivaju ga kontroverznim pjevačem, a on to opravdava time da je on samo ono što jeste, govori jasno i glasno svoje mišljenje i ne folira se.

Portali uvijek obiluju vijestima u vezi s njim. Najnovije je da je povučen njegov duet „Svatovi“ s Ivanom Selakov s YouTubea, kao i glasine o svadbi njegovog sina. Lukas je o svemu tome otvoreno govorio za „Avaz“, osvrćući se na karijeru, život koji odgovara jednoj rokenrol zvijezdi, ali i zabranu ulaska u Srbiju bh. muzičkom dvojcu Jali Bratu i Bubi Corelliju.

Duet s Ivanom Selakov „Svatovi“ povučen je s YouTubea.

– Ništa specijalno nije bilo. To je bio naš četvrti duet. Više sam trebao ja njoj nego ona meni, na kraju krajeva. Ona je mene zvala svaki put da snimimo duet. Nastao je spor, ne sa mnom, jer se ja ne dogovaram oko tih detalja. Ja sam samo došao da otpjevam i snimim spot. Dogovarali su se s mojim menadžmentom. Nastao je sukob oko toga na kojem će kanalu biti objavljena pjesma. Znamo se mi stotinu godina, bila je moj prateći vokal na turnejama. Međutim, oni su se pobunili jer je pjesma osvanula i na mom YouTube kanalu. Njima je očigledno bilo samo do para, nisu imali ni moralno ni drugarsko niti bilo kakvo pravo da se bune zbog toga, s obzirom na to šta sam sve učinio za njih. Nisam ja tu ništa izgubio, kao što nisam ni dobio.

Šta kaže Haris Džinović

Hoćete li Vi sami snimiti „Svatove“?

– Kako sada stvari stoje… Inače, već duže vrijeme razmišljam da naprvim remake pojedinih mojih pjesama sa tih prvih CD-ova koji su bili jako dobri, ali su tehnički prevaziđeni jer je prošlo toliko godina. Ne bi bilo loše da se neka od njih obnovi, bude u novom aranžmanu, zvuku i slično. Tako da ćemo možda, između ostalog, i tu pjesmu snimiti.

Imate svoju emisiju „Veče s Lukasom“ gdje uvijek govorite da se za nju ne spremate već pjevate ono što Vam dođe u tom momentu.

– Jako čudno je došlo do te ideje da radimo tu emisiju. Nismo znali šta da radimo, još je bila korona, a mi imamo Hype televiziju. Uopšte se ne tripujem da treba da budem neki voditelj, kao da imam svoju emisiju, nisam ja u tom fazonu. Ali, htjeli smo nešto da radimo. I tako smo došli na tu ideju, ja u toj emisiji imam klavir i da dovodim goste koje ja hoću i s njima pjevam, sviram, najmanje pričam. Ispalo je na kraju odlično. Nastavit ćemo s tim, iako smo napravili manju pauzu, jer smo bili baš u gužvi. Jedva čekam da nastavimo to raditi, jer je jako spontano. I svi ljudi koji su bili gosti su ljudi koji se bave ovim poslom onako kako ja to volim. Bilo je tu i bendova koji su nepoznati, ali i Saša Matić, to je bila sjajna emisija. Nas dvojica smo mogli najviše da doprinesemo tako što on ima klavir ispred sebe, ja ispred sebe i pjevali smo i svirali. Zaista se ne pripremamo za emisiju niti znam šta ću da sviram.

Tu publika ima priliku slušati Vas dok svirate i pjevate pjesme Olivera Dragojevića, Đorđa Balaševića, rok hitove iz bivše Jugoslavije…

– Sve ono što sam volio, to sam i pjevao. Neki dan sam gledao intervju Harisa Džinovića i rekao je: „Ljudi, ja mnogo volim da pjevam i sviram za svoju dušu, ali nemojte mi tražiti moje pjesme, preko glave mi ih je.“ Mi pjevači, koji smo uživo dobri i volimo da pjevamo razne žanrove, zaista neki put kada želimo da se opustimo i uživamo, dođe neko i kaže: „E, ‘ajde sada neku tvoju.“ Dođe mi flašom da ga gađam. Tako da mi emisija dođe kao ventil, da sviram sve ono što inače ne mogu na svojim koncertima. Volio bih da napravim lijep koncert, ali kada bih znao da neće niko trčati i reći: „Hajde malo svoje pjesme pjevaj, došli smo zbog „Lične karte“. Tada bih se ubio. Ali smislit ću razlog i ideju kako će to da izgleda gdje ću svirati baš to što radim i u emisiji.

Puno toga ste sebi natovarili na leđa ili se tako čini. Tu je Vaša autobiografska knjiga, potom serija „Kafana na Balkanu“, novi projekti…

– U lijep smo posao ušli. Sve što je vezano za šoubiznis meni ne predstavlja napor. Serija najmanje, pošto sam tu producent i ponešto ispričam Vanji Buliću koji piše scenarij. Bit će sada kasting za glumce. Naravno da ću se baviti oko toga, ali nije to sad neki posao, neću ja glumiti. Svašta nešto smo u posljednju godinu Saša Mirković i ja smislili da radimo, tako da mi prvi put, iskreno, nije dosadno. Čak sam doživio nešto što sam mislio da neću nikada, a to je da imam svoju kancelariju.

Imam interesantan život

Imate li nekoga na umu za koga biste voljeli da Vas glumi?

– To me svi pitaju, ali je to toliko opipljiva tema. Prvo moramo da vidimo koji će period života serija obuhvatiti, kada bude završen scenario. Serija o meni, to tako zvuči pompezno, a ja uopšte nemam namjeru niti želim niti jesam Nikola Tesla. Svi znamo ko je on. Niti želim da budem neko niti sam zbog toga napisao knjigu da bi sutra kada umrem neko trebao dići meni spomen-ploču i reći da je tu rođen Aca Lukas. Bezveze. Nisam taj tip niti mislim da zaslužujem to. Jednostavno imam interesantan život, zna se da sam svašta prošao. Ovo nije serija o meni već o generacijama u jednom periodu, ne samo mog života nego ovih prostora i šta se sve dešavalo 90-tih godina i početkom 2.000-tih. Zato se serija i zove „Kafana na Balkanu“, a ne „Aca Lukas“. Bit će to jako interesantno. Zato, kada me pitaju ko će da me glumi… Prvo ne znam koji će to period mog života biti, imat ćemo i najmanje dva glumca.

Koji kriterij će Vam biti važniji, da glumac liči na Vas ili da zna da pjeva?

– Svakako ću pozajmiti glas što se tiče pjevanja. Ja sam za to da se napravi kasting u pozorištu i da se nađe mladi glumac koji ne mora da liči na mene, ali mora da ima taj neki senzibilitet, a da ne bude poznat. Kada praviš film o nekome ko je još živ, a popularan, onda ako staviš da ga igra neko ko je isto ultra popularan, dolazi do odvlačenja pažnje publike koja će porediti ta dva lika. Mislim da je bolje pronaći nekog momka koji će sljedećih pola godine kada se bude emitovala serija, pa kad prođe ulicom da govore „Evo ga, Aca Lukas“.

Ostajete pri tome da ćete dio snimiti i u Sarajevu, odnosno BiH?

– Da, sigurno. Pa ne može da prođe bez toga. Naravno.

U emisiji sa Sašom Matićem ste otkrili da je on ustvari prvi put nastupio na Vašem solističkom koncertu. To je nepoznanica mnogima, posebno mladima.

– Da. To je bio i moj prvi koncert. Nisam ni ja tada bio baš… Bio sam popularan, ali sam tek krenuo tim putem. Naše majke su radile zajedno u robnoj kući Beograd. Tako sam i upoznao Dekija (Dejana Matića, op. a.) i Saleta (Saša Matić. op. a.), jer me je keva uspjela da izmoli da čujem dva klinca koja ne vide, a sviraju i pjevaju fantastično. I uvjerio sam se koliko je to dobro i koliko su talentovani. Tako smo se počeli družiti, a uskoro je došao i taj moj koncert. Bukvalno je bio nepoznat. Izveo sam ga pred 10.000 ljudi, a najavio sam ga tako što sam rekao da će publika sada da čuje momka koji je iz mog kraja, koji pjeva i svira i da će biti sigurno najveća zvijezda. A kada je Saša Matić imao svoj prvi veliki solistički koncert, ja sam bio gost, čak je pušten snimak toga. Lijepo je kada nešto kažeš, i poslije 20 godina to bude potpuno dobra prognoza.

Kod mene je sve rokenrol

Mnogi su odrastali uz Vaše pjesme, tu je bio i rokenrol…

– Nije rokenrol bio početni. On uvijek ostaje i kroz cijelu moju karijeru se provejava tu i to dobro. Pričamo i o životu, a posebno o brzini mog života, koji je rokenrol na kvadrat. Kod mene je sve rokenrol.

Jeste li svjesni svog utjecaja na živote generacija i generacija na ovim prostorima?

– Poslije godina i godina počinješ da budeš svjestan da si obilježio mnoge sudbine i mnoge lijepe i ružne stvari u životima ljudi. Naravno da ti je drago kada postoje rane generacije koje kažu da im je neki dio života vezan za ono što sam ja tada radio. I to je mnogo lijepa stvar. To je i zašto ti radiš ovaj posao. Neki žive da bi imali mnogo hitova i mnogo para, a ja živim da ostanem legenda. To mi je najbitnije. Najdraže od svega mi je što danas, kada imam 52 godine, zaustavljaju me ljudi koji me pitaju da se slikam s njihovom djecom koji imaju dvije ili tri godine i govore „Aca Jukas“, a znaju neke pjesme. Ne znam postoji li nešto draže od toga.

Ne djelujete baš kao emotivna osoba koja pridaje važnost takvim stvarima.

– Znaš, ja se nikada nisam folirao, uvijek sam bio onakav kakav sam i kako se osjećam. Ali tumačenja su različita. A moj cijeli život je satkan od emocija.

Spomenuli smo Vašu autobiografsku knjigu “Ovo sam ja” koja je izazvala velike reakcije. Jesu li Vam se javljali ljudi koje ste spominjali u knjizi?

– Javljali su se, ali ja nisam nikoga uvrijedio niti sam napisao nešto što je loše za bilo koga. Osim što je tamo napisana suha istina. Nisam imao namjeru da izazovem skandale ili pompe. Govore mi ljudi da su je pročitali iz daha. I to mi je drago. Ovdje su se izazvale mnoge polemike, ali one nisu prave. Volio bih da ima diskusije o knjizi, je li dobra ili ne, ali na ovim nesretnim prostorima već decenijama ne može ništa da se uradi, a da nema prizvuk politike. Ne bih to ni komentarisao.

Moje obezbjeđenje je najmanje desetero „bacilo“ s bine

Piše se da se Lukasov sin ženi, a onda ste i Vi izjavili da je to šala Vašeg sina i njegove djevojke.

– To je greška. Rekao sam mu: „Drugi put, kada stavljaš prsten na sliku, ostavi svoj broj telefona da tebe novinari zovu, a ne mene.“ Masakrirali su me, od osam ujutro su počeli da me zovu, a ja spavam, ne znam gdje sam. A on bio s djevojkom na rođendanu i stavili sliku s emotikonom prstena… I kažu: „Evo svadbe.“ „Ubili“ su me novinari taj dan. Super je njemu s djevojkom, mnogo je fina, ali još nisu, koliko ja znam, planirali nešto više od toga. 

Javno ste komenitrali i zabranu ulaska u Srbiju Jali Bratu i Bubi Correliju.

– Da, spreman sam opet da komentarišem. Ja sam jedan od rijetkih koji se nije složio s tom zabranom. To što su oni imali nastup u Nišu i što su gurnuli nekoga s bine… Samo može da se razgovara o tome je li reakcija obezbjeđenja bila prebrutalna, manje brutalna ili adekvatna. Najbitnija stvar od svega je to šta čovjek iz publike traži na bini. Onda i ja treba da imam zabranu jer je moje obezbjeđenje najmanje desetero „bacilo“ s bine. Možemo da razgovaramo o brutalnosti postupka, ali da se to stavi u konotaciju zato što je to bilo u Nišu pa su Srbi bili u publici, pa je neko bacio Srbina s bine… Lijepo sam rekao – mislite li da to ne bi u Sarajevu uradili ili da to nisu već uradili. Ne odobravam nasilje, ali onda je najbolje da se svi popnu na binu i da svi pjevamo s bine. Mi volimo uvijek, kad kažem mi, mislim na bivšu Jugoslaviju, da pravimo iz ničega nešto. Potpuno je bezveze da se krene s tim stvarima, da počinjemo sukob gdje ga nema, a odavno smo završili sukobe i puna mi je glava tih budalaština. Možemo razgovarati o pojavama, ali ne moramo odmah da ih bojimo time ko je koje nacionalnosti. Ma nema toga u ovom poslu. Zaista je krajnje vrijeme da se kanimo tih stvari. Muzika spaja ljude, ne počinju ratovi zbog muzike.