Beogradski pisac o opsadi Sarajeva: Jesu pucali u njega, jesu ga ranili…

Mladi pisac iz Beograda Stefan Simić (32) objavio je na Facebooku pjesmu o opsadi Sarajeva pod nazivom “Mali, dođi neki dan da pucas na Sarajevo”.

Simić je rođen u Paraćinu, a studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, objavio je dvije knjige. Godinama svoju poeziju i prozu objavljuje i na internetu, kao i zapise iz svakodnevnog života. Na Facebooku ga prati skoro 100.000 fanova.

Njegov status prenosimo u cijelosti:

Priča mi juče poznanik

Koji živi u centralnoj Srbiji i nije bio u ratu

Kako je bio na jednoj proslavi, u svom gradu, daleko od Bosne

I neki tip koji tek što je stigao sa ratišta, valjda na produženi vikend

Prepričavao anegdote

I u jednom trenutku mu predložio

– Mali, dođi neki dan da pucaš na Sarajevo

Dam ti haubicu, i udri –

Još mi odzvanjaju te reči…

Pitam ga – zvao te da pucaš u neke mete –

Pošto ga nisam iz prve razumeo

– Ma ne, okupirali su grad, pa odozgo, po svemu, pa šta dohvatiš… –

Na grad?

Na ljude?

Ne sećam se da sam skoro čuo bolesniju priču

Okupiraš grad i pucaš

U koga, zašto

Ne znaš tačno, ali pucaš

Pucaš dok ima metaka, dok ti ne dosadi…

Dovedeš redom društvo, prijatelje, familijuI pucate

Kao neiživljeni klinac na video igricama

Samo što su ovo realni ljudi, realne kuće, sve realnoI pucaš

Bez da te je briga da li si nekoga ubio

Dok spava

Dok čita

Dok umire od gladi

Dok ne zna šta će sa sobom

A meci prolaze

Ne znaš ni odakle, ni zašto

Samo krenu

Ni od kuda

I udaraju svuda po sobi, telu, uspomenama…

I možda i imaš šanse da preživiš

Ali nemaš šanse da se od svega toga ikada oporaviš

Da i posle, mnogo posle

Ti se priviđa sve to isto

Kao u najgorem košmaru

A ti zaključan

Na odloženom streljanju, koje svakog časa može da se desi

Bez najave

* * *Kada sam prvi put imao nastup u SarajevuNe tako skoro

Jedan stari Sarajlija na moje pitanje u vezi smeštaja

Rekao mi je da bi me rado primio na noćenje

Ali da se njegova žena zaklela

Da joj niko ko dolazi iz Srbije

Neće prespavati u kući

Nisam je tada razumeo

Samo sam odmahnuo rukom, kao na neku glupost

Nakon ove priče je razumem

Da ti neko godinama puca na grad

Upoređujući grad sa kurvom

I redaljkom

I svi imaju pravo, svako svoju turu

Ludila, i metaka

Da pokaže da je muško…

A to što neko strada, ma koga briga

I ko to zna

I gde se to piše…

Nekad je bilo Valter brani Sarajevo

A posle

Valter ruši Sarajevo

Srećom Sarajevo nikada neće biti srušeno

Ostaće večno da žive svi ti dragi likovi u njemu

I da čine dušu grada

Iako ih odavno više nema

Kiko, Mirza, Davorin, Kemo, Dario,…

Jesu pucali u njega, jesu ga ranili

Ali nisu ga ubili

Niti će

Sarajevo je slobodno

Bosna je slobodna

Sarajevo je živo

Bosna je živa

I nije srpska, i nije hrvatska, nego svačija i ničija

Tačnija, svoja

I svih nas koji je nosimo u srcu