DIRLJIVO: Dječaku mama ostala bez posla, a onda joj on odlučio pomoći

Devetogodišnji Nikola Jovanović gotovo svakog dana na ulici, u Kraljice Marije ispred broja 27 u Beogradu, gdje živi u dvorišnoj zgradi sa majkom Snežanom, stidljivo prodaje prolaznicima svoje crteže, kako bi zaradio ne za džeparac, već da bi pomogao majci koja je ostala bez posla.

Na ovu ideju je, kako tvrdi mali Nikola, došao sam:

„Prije četiri godine mama i ja smo bili u vrlo teškoj situaciji“, priča Nikola. „Ona nije imala stalan posao, radila je po kućama, a njena zarada nije bila dovoljna za naš, inače, skroman život. Onda sam odlučio da joj pomognem.“ 

Nikola kaže da ga je majka, još od malih nogu, učila kako treba da se ponaša u životu:

„Govorila mi je da je ružno krasti, prositi, lagati i da svaki čovjek, ako je zdrav i želi da radi, može pošteno da zaradi novac za pristojan život. Zato sam i riješio da svoje crteže pošteno ponudim onima kojima se dopadnu i koji hoće da ih kupe. Nisam želio da moja mama pati, sekira se i plače noću, jer ne zna kako da mi obezbjedi sve ono što misli da mi je potrebno.“ 

Dječakovu priču potvrđuje i mama Snežana.

„Ne znam da li ovakvo dijete, njegovih godina, još negdje postoji. Prerano je sazrio, postao pravi mali čovjek, primjer svima nama odraslima, a ne djeci. Kad mi je prvi put rekao šta želi da radi, usprotivila sam se. Nisam željela da se pati i da neko poslije kaže da sam ga ja primorala na tako nešto. Ali Nikola je bio odlučan. Ništa ga nije moglo pokolebati i na kraju sam popustila.“ 

Snežana kaže da je samohrana majka. Ona i sin žive u prostoriji od 14 kvadrata, koju su namjenski podijelili, pa imaju zajedničku sobicu, malu čajnu kuhinjicu i improvizovano kupatilo. 

„Nikola već više od četiri godine, bilo da je ljeto ili zima, prodaje crteže na ulici. Nekad zaradi 200 dinara (nešto manje od 2,5 eura), nekad i više. Ima dana kad ne uzme ni dinara i onda je mnogo tužan, pa umije i da se naljuti i pocijepa neki crtež.“ 

U skromnom domu, u kojem je do prošle godine bio zemljani pod, postavili su laminat, okrečili zidove, postavili sanitarije kako ne bi zimi morali da odlaze u poljski toalet i kupaju se u kuhinji. 

„Taman kad smo planirali da saniramo malo krov, koji i po najmanjoj kiši prokišnjava, ostala sam bez stalnog posla. Od 3.000 dinara dječijeg dodatka i rada po kućama teško da smo Nikola i ja mogli da preživimo“, zabrinuto će Snežana.

Nikola kreće u četvrti razred škole “Starina Novak”. Raduje se povratku u školsku klupu, učitelju, drugovima. 

„Snaći ćemo se nekako, najvažnije je da mi je dijete zdravo. Nikola je ponosan i hrabar dječak, pošten i vredan. Evo, u petak nas je posjetila jedna žena iz Padinske Skele koju ne poznajemo, a koja je vidjela šta moj Nikola radi. Poklonila je djetetu 5.000 dinara.“ 

Snežana nije htjela da uzme novac od nepoznate žene, ali je ipak popustila. 

„Mama i ja pošteno zarađujemo za život, ne prosimo. Od para koje sam dobio od tete iz Padinske Skele kupiće mi blok, tempere, neku knjigu, ako zatreba i nove patike. Još kad bi se neko našao da zaposli moju mamu.“ 

I dok većina školaraca uživa u ljetnjem raspustu na najrazličitije načine, mali Nikola svaki trenutak, naročito kada je kiša i loše vrijeme, provodi radno, crtajući na običnom papiru. Najviše cvijeće, vaze, šolje, bokale, jer se to, kako kaže, najbolje prodaje. 

KAD PORASTEM BIĆU POLICAJAC 

„Radiću ovo dok ne porastem“, odlučan je mali Nikola. „Najviše želim da imam svoju sobu i sopstveni krevet. Hoću da završim školu i da, kad porastem, postanem policajac. Da imam stalan posao i redovno zarađujem, kako bih i tada pomogao svojoj mami, a i sebi stvorio solidan život.“ 

VOLIO BIH DA TRENIRAM FUDBAL 

Ovaj neobični mali čovjek sanja o najobičnijim stvarima kao i njegovi vršnjaci: temperama i kompjuteru kojeg nema, Ronaldu, kojeg najviše voli. I sam, kad god može, trči na fudbal. 

„Igram fudbal sa djecom u kraju, a i mama me vodi na treninge, tamo gdje su oni besplatni. Želio bih da ozbiljnije treniram, ali nemamo para“, kaže Nikola. 

IZVOR: haber.ba