Eldin Huseinbegović: Prvi ramazan ispostio sam ratne 1993.

Eldina Huseinbegovića (45) nema mnogo u javnosti. Prisutan je on, ali bez previše eksponiranja. Njegove pjesme, bilo da ih on pjeva ili neko drugi za koje ih je pisao diraju onu najtananiju i najosjetljiviju nit u duši.

Dosta obaveza

Suprug i otac dvije kćerke ima pune ruke posla, ali je ipak rado govorio za “Avaz”.

– Mislio sam da će dok je ramazan biti malo mirnije, ali zaista imam dosta obaveza. Prije svega, imam posla u studiju, a i ove godine je bilo dosta obaveza povodom ramazanskih programa, više nego što je to bilo posljednjih godina.

Trudio sam se da, osim uzdržavanja od jela i pića, čovjek, koliko god može, a to valjda ide s godinama, shvati da nije post samo od hrane i vode, već da čovjek bude malo više predaniji ramazanu i ibadetu. Da se iskoristi malo više vremena, koje nam, nažalost, tako brzo curi. Nadam se da sam uspio u svemu tome, onoliko kolike su bile moje mogućnosti, a one su veoma skromne, ali se nadam da sam ih sve iskoristio, i to na najbolji način – kaže Huseinbegović.

Sjećate li se kada ste prvi put zapostili?

– Naravno. Bilo je to prije rata, ali nisam postio cijeli ramazan. A prvi ramazan koji sam cijeli ispostio bio je 1993. godine, u zimu. Bilo je to tačno prije 30 godina, na veoma oskudnoj hrani, sehurima, iftarima, ali s punim srcem, ljepotom u duši. Posebno pamtim atmosferu tih ratnih ramazana po druženjima, pamtim po svojim prijateljima koji su tada bili sa mnom, a većina ih je i dan-danas tu. To su ta neka prijateljstva koja su stvarana i koja su ostala i danas, bez nekog interesa, koja su nastajala u periodu kada niko od nas nije imao neku značajnu funkciju, pa da se s nekim družiš zbog interesa. Ta prijateljstva su nastajala iz čiste duše. Iako su bila oskudna i teška vremena, bila su čista srca i duše.

Šta se dešava u Vašem muzičkom životu?

– U Narodnom pozorištu Sarajevo zaposlen sam već 20 godina, a imam i svoj studio. Ponekad me ta moja komocija, da tako kažem, uljuljka, pa budem lijen kada je riječ o vlastitim pjesmama. Kada mi neko zatraži pjesmu, odmah sam tu za tog kolegu, a za samog sebe sam pomalo lijen. Ta zona komfora me na neki način sprečava, jer ja zaista uživam u ovim danima, mjesecima, lijepom periodu svog života. Ali, ipak, puno pišem i radim.

Godina 2022. bila je u znaku filmova “Praznik rada” i „Amanet“, gdje sam i u jednom i u drugom bio aktivni učesnik po pitanju muzike. Ove godine se radi novi “Amanet”, a i za dosta kolega radim te neke stvari.

Mir i rahatluk

Vaše mišljenje o današnjoj estradi?

– Možda će zvučati pomalo čudno, ali izuzev tih nekih velikih imena koje na neki način pratim, sve ostalo veoma malo upratim. Žao mi je što naši pjevači, naši autori nemaju malo veću podršku od naših ljudi.

Ali s resursima koje imamo, a oni su veoma skromni, veoma teško se možemo nositi s onima iza koje stoje države i ozbiljni sponzori, ozbiljne namjere. Mi smo mala priča, a imamo potencijal za veliku.

Mnogo radite. Da li zbog toga trpi Vaš privatni život?

– Krajnja granica mog bavljenja muzikom je kada osjetim da porodica trpi. Pjesama, koncerata, putovanja, bit će toga, ako Bog da, ali godina odrastanja mojih curica više neće biti. To kad jednom prođe, to se više ne vraća, ali pjesma će se vratiti. Tako da, čim osjetim da porodica trpi, da s njima ne provodim vremena onoliko koliko bih volio, odmah sve stopiram i vraćam se u svoje porodične okvire mira i rahatluka. Ustvari, porodica je istinska sreća, a sve ostalo su alati kojima se mi trudimo da postignemo tu sreću.

Pozitivne prekretnice

 Stiže nam i Ramazanski bajram.

– Da, bit će veoma radno, a tu, prije svega, mislim na tradicionalni koncert u Skenderiji, pa onda slijede nastupi u Njemačkoj, a poslije toga odlazak u Ameriku. Svi smo se uželjeli velikih koncerata, a tu mislim na koncert u Skenderiji.

Nadam se da će nam ovaj ramazan i Bajram donijeti neke nove, pozitivnije prekretnice u životu, da svaki naredni dočekamo u zdravlju i rahatluku te da svi budemo na okupu.

Avaz