Imali smo platu 4.000 eura u Švedskoj, a sad živimo u kolibi na selu: Jasmina s porodicom živi bez televizora i evo zašto se ne vraćaju u grad!

Posljednjih godina mladi bračni parovi na sve moguće načine bježe iz zemlje. U selima ih odavno već nema.

Zato je posebno zanimljiva priča porodice Sarvan, koja je uprkos današnjici, odlučila da svoj život započne u skladu sa prirodom.

– Život u gradu je onda postajao sve besmisleniji. Sav novac koji se zarađuje u gradu ide na hranu i režije. Htjeli smo da imamo organski proizvedenu hranu, jer u gradu je jako teško doći do zdrave hrane. Sve je to prskano i tretirano, ko zna čime. Definitivno smo odlučili da je najbolja ideja da se preselimo na selo i uzgajamo svoju hranu – kaže nam na početku Jasmina Bogućanin-Sarvan.

No, zamisao nije tako jednostavno realizovati. Prva prepreka je bila pronaći zemljište koje ispunjava nekoliko uslova koje su zacrtali, kako bi svoj projekat proveli uspješno.

– U oglasima smo počeli da tražimo zemlju. Imali smo veoma mali budžet. Uslov je bio da parcela ima svoj izvor, dakle vodu. Da do imanja vodi makadamski put. Da bude malo dalje od grada. Da nam je prvi komšija udaljen makar kilometar zbog organske proizvodnje. Tako smo našli zemlju nedaleko od Dervente, nekih sedam kilometara udaljenosti. Imanje je već imalo mladi voćnjak, stare jabuke i šljivik. Sve voćke su same nikle. Sve je to priroda napravila, što nam i jeste cilj. Podigli smo brvnaru – priča Jasmina.

U periodu kada ljudi odlaze u inozemstvo u potrazi za boljom egzistencijom, Jasmina i Džanin su se vratili iz Švedske, ‘zemlje iz snova’ za mnoge naše građane. Shvatili su, kaže, da tamo vladaju neka drugačija društvena pravila na koja ne mogu i neće da se naviknu.

– Ja sam rođena Beograđanka, ali sam otišla sam 17 godina na studij u Ameriku. Potom sam 2010. godine došla kod sestre koja je živjela u Sarajevu. Tada sam našla posao i upoznala muža – navodi Jasmina.

Kako kaže, shvatili su da život u Švedskoj nije za njih, prenosi Buka.

– To je robovski život. Mi smo tamo otišli jer sam ja dobila posao koji je bio plaćen četiri hiljade eura. Međutim, kada od te četiri hiljade poplaćaš sve što treba, dođeš na isto. Sistem je tako napravljen da čovjek ima samo za osnovne potrebe, a potrebe u gradu su svakim danom sve veće – prisjeća se ona.

Bivša teniserka kaže da je shvatila da joj ne treba sve što tražimo u gradu, pa je onda prestala i da juri za parama.

– Egzistencija je ovo što ja sada, dok razgovaramo, sjedim ispod drveta na ljuljašci. Niti bilo kome dugujem, niti imam brigu i stres, a imam i da jedem i da pijem, imam od čega da se ugrijem, i što je najvažnije – ne robujem nikome. Želim da mi dijete raste na slobodi i da ne strepim – kaže Jasmina.

Na sve načine se trude da na svom imanju žive potpuno nezavisni od sistema, te tako i nemaju mnogo troškova i novac im nije prijeko potreban.

– Naš račun za struju je minimalan. Hranimo se tako da ne jedemo ništa što je prenoćilo. Frižider i ne koristimo. Stvari za zimu sušimo. Televizor nemamo. Imamo laptop i internet, račun za struju nam je oko sedam eura. Kupujemo neke namirnice, npr. banane. U prodavnici trošimo 15 eura sedmično – zaključuje Jasmina.