Indira Kučuk Sorguč: Tobejarabbi, ima li ovdje iko normalan?!

Kad su se njih dvojica našla na Tajlandu, isto kao da su tek izašli iz dupka. Samo hodali. I čudili se. Zgledali se i mrmljali: Tobejarabbi. A šta su god probali skočilo im na nos. Od  „uličnih dama“ do jela i barskih mrakova i tama

Moj dobar jaran Aka obreo se s drugom Jaretom na Tajlandu. Kako su se proveli, Aka je zapiso u svom dnevniku:

Prvi dan na Tajlandu: Čekirali se u hotel, na recepciji nas uslužila neka ženska, ništa posebno, srednja žalost. Onako umorni od puta Jare i ja odlučimo da se prvo istuširamo i odspavamo, a onda večeramo. Poslije večere, ispred samog hotela, naletimo na jednu prekrasnu crnku, duge kose, perfektnih guzova, prekrasnih sisa, čije bradavice prijete da probiju onu tanku majicu.

Ja joj u prolazu dobacim na engleskom kako je lijepa, a ona samouvjereno odgovori: „Da, lijepa sam“. Jare zastane da je bolje promotri. A ona savršenstvo. Upita je koliko traži da idu u sobu. A ona ko iz topa odgovori hiljadu bata. To je 30-ak eura. On se stao cjenkati i kaže da bi joj platio 700 bata, i ona pristane. I tako sve troje krenemo prema hotelu. Da bi ubili tu staklenu tišinu, Jare  je više iz zafrkancije pripita:

– Da ti nisi lejdiboj? Na šta ga ona pogleda direkt u oči: – Da, ja sam lejdiboj. Jare je još jednom u nevjerici upita: – Šta si ti? Ona će još glasnije: – Ja sam lejdiboj. U tom trenutku ja prasnem u smijeh, a Jare vrisnu: „Tobejarabbi“, i mršnu je od sebe! On skamenjenog lica, a ja uplakan od smijeha počnem ga ložit, standardno mahalski,  da nije trebo da ga/je tjera, možda bi mu bilo dobro.

Pri ulasku u hotel onako zabrinuti šta nas sve još ovdje može snaći, pitamo obezbjeđenje kako da prepoznamo ko je muško, a ko žensko. Oni nam otkriju fintu, najjednostavniju. Trebamo im tražiti lična dokumenta: ako stoji MR, onda je muško, a ako MS, onda je žensko.

Drugi dan

Prvo jutro za doručak služi nas konobar, nije nam trebalo dugo da konstatujemo da je peško. Ja ga ložim, kažem kako je Jare biseksualan na šta on pravi face, a Peško se smješka. Tu je još jedan čudan konobar koji nam je nedefinisan.

Poslije doručka, prvo plaža a onda masaža. Prava! Sat masiranja nogu 6 eura! Masaža čitavog tijela 9 eura! Ljudi masiraju, razvaljuju. Poslije masaže klopa. Kuhinja im je odlična, a pravo jeftina. Na šta god naiđemo mi probamo. Mi nismo ni jeli kako treba, samo probavali po deset puta na dan ta njihova jela.

Drugo veče odemo u bar, sjednemo, uzmemo piće, cugamo. Ženske nam se odmah prilijepe. I piće po piće odlučimo da idemo s dvije u sobu. Prvo im zatražimo dokumenta. Da znamo sa sigurnošću ko je muško, a ko žensko. Uzimamo im lične karte, kod ove moje sve ok, piše MS. Jare gleda ličnu kartu kod ove svoje i pravi face. Kažem: „Šta je ba jarane?“ A, ustvari, kod njegove lična stara 5-6 godina, u međuvremenu žena promijenila frizuru, ofarbala kosu, i sad Jare gleda u ličnu pa u nju i nije siguran. Ne bi da mu se ponovi prva noć. Ja mu kroz smijeh dam savjet: „Ako hoćeš da si siguran da te ne izhandre večeras, zavuci ruku ispod stola i napipaj šta je u gaćama i odluči šta ti je radit“.

Treći dan

Doručak, plaža, masaža, klopa… Sve da ne može bit bolje. Ali šta se dešava? Izgleda da smo mi pokvarili želudac jedući svu tu njihovu prezačinjenu hranu. A i nalokali smo se kokosovog mlijeka, ko kad ga samo još u more nisu stavili.

Četvrti dan

Jare ne može da ustane, svu je sobu ispovraćo. Zovemo recepiju, oni šalju hitnu, hitna ga vozi u bolnicu, ovi mu daju neke tablete i inkasiraju ga 450 eura i vrate u hotel.

On je osto u sobi, a ja ubijo dan: plaža, masaža, klopa…Nisam ni ja bio dobar, nekakva mučnina me spopala, ali ništa strašno. U neka doba Jare me prozove, odosmo na večeru, ali ko dva zombija.

Vratimo se u hotel, svako u svoju sobu, on sav slomljen, ali ni ja nisam fit. Rekoh sebi: nećeš ni ti nigdje hodat, i legnem da spavam. Međutim, spavanje nije dugo trajalo. Pola sata poslije probudi me burgijanje u stomaku, jedva dotrčim do ćenife, sjednem na WC šolju s koje se nisam digo do četiri ujutro. Pođem da ustanem i opet se vratim. Užas užasa! Doteturam nekako do kreveta, polomljen, iscrpljen, nikakav. Da bih se opet probudio, ali na moju nesreću nisam stigo da dođem do WC-a!

Peti dan

U neka doba me Jare budi da idemo na doručak. Ustajem polomljen, usput svratim do sobarica, dam im 20 eura i objasnim šta se desilo. One nas gledaju s gađenjem, sigurno kontaju: kakva su ovo dva kretena, jedan je svoju sobu totalno ispovraćo, a drugi je svoju kompletnu uhelaćio!

Ni ja ni on nismo mogli jesti pa nam je Peško ispeko samo po tost, da se vrti nešto u želucu.

Šesti i sedmi dan

Dva dana nismo išli na plažu. Bili smo samo na bazenu. Jeli prženu piletinu i kuhanu rižu bez začina. Služio nas konobar, skroz simpatičan. Da bi u neka doba Jare reko:

– Žiku kako se zove frajer?! Ja pogledam na onoj pločici stoji JARAN. Odvalimo se obojica smijat. I u priču s njim o svemu što smo doživjeli, a on će:

– To je kod nas normalno. Znate onaj što vas služi za doručak?

– Da, znamo, zovemo ga Peško.

– E on samo dolazi ko frajer u hotel da radi, čim dođe kući presvuče se i fura ko treba, ko transvestit.

– Onaj što mu pomaže (a što je nama bio nedefinisan), to je treba, ali ona hoće da bude frajer.

– A ona što vas je primila prvi dan na recepciji? – Znamo, ni lijepa i ružna, srednja žalost.

– E to je bio frajer, ali je odsjekla tu stvar i napravila onu drugu stvar i sad više nije frajer nego je treba.

Nas se dvojica samo zgledasmo: Tobejarabbi, ima li ovdje iko normalan?!

xxx

Vas dvojica sto nasto niste – pomislih i zatvorih dnevnik.

Azra.ba