SLIČNE OBJAVE

Mrdalj: Skoro niko u Srbiji ne bi ratovao, niti podržao rat za otcjepljenje RS-a iz BiH. Politički lideri manipulišu našim strahovima

Piše: Z.P. / 072INFO/20.09. u 09:55/Kategorija: BiH, Vijesti

Mladen Mrdalj, politikolog iz Beograda, predavač na Webster Universityju i bivši predavač na International Burch Universityju (IBU), u razgovoru za portal Source govorio je o brojnim značajnim pitanjima odnosa između dvije zemlje – Bosne i Hercegovine i Srbije.

Tom prilikom Mrdalj je ukazao na značaj određenih društveno-političkih procesa koji se odnose na ove dvije zemlje. Govorio je o tome čemu nas je historija naučila, da li smo “izvukli” pouke te da li politički lideri zloupotrebljavaju strah, ali i neznanje svojih građana.

Također, govorio je i o tome u čemu se ogleda alternativa koja bi vodila iskrenijim i otvorenijim odnosima između Bosne i Hercegovine i Srbije.

SOURCE: Kada sam prije više od pet godina bila u Beogradu, naišla sam na čovjeka koji je na sav glas vikao “Kosovo je Srbija! Bosna je Srbija!”. Ovo Vam navodim kao uvod u pitanje, gdje nas zanima; Kako na Bosnu i Hercegovinu, ali i na bh. entitet Republiku Srpsku gledaju građani Srbije? Da li građani Srbije poštuju Bosnu i Hercegovinu kao državu, njen suverenitet i teritorijalni integritet?

Mrdalj: Srbija se ne razlikuje puno od drugih država po šarenilu interesovanja i nivoa znanja njenih građana. Jedan deo građana je zainteresovan za dešavanja u BiH jer potiče iz tih krajeva. Drugi deo je zainteresovan jer smatra da se BiH tiče srpskog nacionalnog interesa, bilo da to nalaže podršku sunarodnicima da se odupru centralizaciji BiH (što je najčešći slučaj), bilo da to nalaže podršku Bošnjacima kao neku vrstu isplate moralnog duga iz rata (što je najređi slučaj). S druge strane su ljudi koji se slabo interesuju i znaju vrlo malo o BiH. Među njima dominira jak antagonizam prema Bošnjacima koji nekada ima elemente islamofobije, ali u tu grupu spada i marginalni procenat građanski orjentisanih ljudi koji su izrazito pro-bošnjački nastrojeni. Mislim da velika većina građana Srbije prihvata status kvo u BiH, dakle prihvata da je BiH nezavisna država, prihvata dejtonski definisan suverenitet BiH i prihvata njen teritorijalni integritet sve dok se ne osporava dejtonski definisan status Republike Srpske. Skoro niko u Srbiji ne bi ratovao niti podržao rat za otcepljenje R. Srpske iz BiH u kojoj RS ima pravo veta na preglasavanje od strane većine. S druge strane, teoretski rečeno, kad bi bilo moguće da se RS mirno prisajedini Srbiji, velika većina građana Srbije bi to podržala. Pošto to nije moguće, smatra se da je postojeći odnos snaga podnošljiv, iako se sa strepnjom i rezignacijom prate žalbe iz RS na oduzimanje nadležnosti. Kroz sve te poglede se kao bolna niti provlači pitanje Srebrenice kao frustracija zbog suočavanja sa nesumnjivim zločinom, i neugodnost stalne strepnje da odnos prema pravnoj kvalifikaciji Srebrenice definiše ljudski status građana Srbije. Mešavina frustracije i iskrenog stida u kombinaciji sa gorčinom neprocesuiranja zločina nad Srbima stvara moćni nagon da se Srebrenica prepozna kao moralna ucena, vrsta diplomatskog oružja, što nalaže neugodnu moralnu samoodbranu. Meša Selimović u „Dervišu“ na jednom mestu piše, parafraziram: „Najbolje bi bilo da se ništa nije desilo. Ali, to je nemoguće.“ Tako i većina ljudi u Srbiji najviše želi da nema nikakvih vesti iz BiH, jer svaka vest preti da bude loša. Najbolje bi bilo da se ništa ne dešava.

SOURCE: Smatrate li da građani Srbije i Bosne i Hercegovine moraju zajednički savladati određene lekcije? Nama u Bosni i Hercegovini priča o ratu je svakodnevnica, istina – posebno je to moguće uočiti u izbornoj godini. Nekad se čini da na ovdašnjim prostorima imamo samo izostanak rata, umjesto stvarnog mira. Kako je to u Srbiji, da li nas je historija i čemu naučila?

Mrdalj: Naravno da moramo izvlačiti bolje pouke. Ja sam zaprepašćen i žalostan što američki studenti koje svake godine vodim mesec dana po Srbiji i BiH relativno bolje upoznaju politiku u Srbiji od prosečnog bošnjačkog studenta, a bolje upoznaju i politiku u BiH od prosečnog studenta iz Srbije. Ne radi se tu samo o tome da smo loši đaci istorije, već su i naši problemi neobično komplikovani. Moramo i to sebi priznati. Neće biti da su uzrok našim problemima samo loši političari. Zašto ih onda ne smenimo? Zašto i ovi koji su došli nakon onih smenjenih nisu popravili stvari. Ima tu nešto do naše kulture, ali ima i do načina kako su organizovani naši politički sistemi. Na primer, ja procenjujem da bi se vodila bolja politika u svakom pogledu i u Srbiji i u BiH kada bismo sprečili dominaciju ovako visoko-organizovanih političkih partija. To bi se moglo postići promenom izbornog sistema, tako da imamo onoliko izbornih jedinica koliko imamo poslanika u skupštini. U tom slučaju se u svakoj izbornoj jedinici na 15-20 hiljada građana bira jedan poslanik, a realno se otvaraju vrata za nezavisne kandidate koji tek onda dobijaju izglednu šansu da potuku partijske kadrove koji misle samo na sebe i partiju, a ne i na građane i interese svojih komšija. Kada se politika svuče sa državnih visina i izvuče iz partijskih hodnika na ulicu, među komšiluke, onda će se poslanici bitno drugačije ponašati jer će politika postati lična, svaki poslanik će postati politički nezavisan naspram partije, a to bi dovoljno oštetilo partokratiju da narod može prodisati. U međuetničkom smislu bi se stanje popravilo, jer bi tako izabrani politički prvaci pre svega bili odgovorni svom obrazu, a ne partijskim direktivama. Jedan Srbin će teško glasati za SDA, ali će lako glasati za Bošnjaka koga lično poznaje i čije ljudske kvalitete je mogao da vidi na delu, pa čak i kad je taj Bošnjak član SDA. Takvih primera smo u BiH videli kad se radilo o izborima načelnika opština koji se biraju direktno od strane građana na ime i prezime, a ne tajnim odlukama partije. Ovo je samo jedan primer kako se nekad praktična prizemna rešenja mogu iskoristiti da se lakše diše. Dok se politika ne spusti dole, među građane, biće lako partijskim vrhuškama koje kontrolišu masovne medije da seju strah od rata i priteruju sunarodnike pod nacionalne zastave koje drže partijske vođe.

SOURCE: Govorili smo o tome da li je historija išta naučila nas kao građane; Da li je historija išta naučila političare, kako one u Bosni i Hercegovini, tako i one u Srbiji? U javnom diskursu Bosne i Hercegovine, Srbija je nerijetko zbog svoje politike okarakterizirana kao neko ko Bosni i Hercegovini ne želi dobro i čija je politika u odnosu prema Bosni i Hercegovini licemjerna – šta Vi mislite zašto je to tako? Kakva je uloga političkih lidera u tome?

Mrdalj: Naša istorija je zbilja teška i komplikovana i nekad nas neočekivano ujede gde se nismo nadali. Ali, nije samo istorija opasna. Vrlo je razvijeno i majstorstvo dvostrukih aršina i relativizacija, jer sve dok strahujemo da će nas druga strana nadglasati ili nadjačati mi ne možemo sebi dozvoliti luksuz da razvijamo saosećanje sa drugom stranom, odnosno da probamo da razumemo zašto su ovi drugi reagovali i zašto se ponašaju tako kako se ponašaju. To je začarani krug – da bih pokušao da te razumem ja moram prestati da te se plašim, ali ako spustim gard ko mi garantuje da ti to nećeš iskoristiti? U takvim okolnostima ni političari nemaju razloga zbilja učiti iz istorije, već se istorijom služe kao za švedskim stolom. Kad im treba da opravdaju sukob, naći će nešto, a kad treba opravdati saradnju, naći će i to u istoriji. Setimo se kako su SDA i SDS vezivali zastave 1990., o čemu je sjajnu knjigu napisao prof. Adis Maksić, setimo se kako su srpski intelektualci oko Dobrice Ćosića osamdesetih tvrdili da u „Islamskoj deklaraciji“ nema muslimanskog ektremizma ni fundamentalizma. Setimo se kako je Ejup Ganić u intervjuu austrijskim novinama 1993. tvrdio da su Muslimani istorijski najbliži Srbima, dok su neki Srbi opravdavali tada savez sa Hrvatima krilaticom da „ne treba krst na krst“. Ima više nego dovoljno takvih primera, ali se malo ko zbilja odluči da duboko uroni u istorijsko iskustvo druge strane. Recimo, kako razumeti hrvatski nacionalizam u SFRJ bez uranjanja u traumatično iskustvo žiga ustaštva, straha od jugoslovenske modernizacije koja je značila i prožimanje sa narodima koji su se formirali pod otomanskim nasleđem, a sve to u očaju emigrantskog života nametnutog ekonomskom zaostalošću? Ja sam rođenu Beogradu, ali mi je otac iz Knina. Meni je jako stalo do toga da bar pokušam da pogledam svet iz ugla hrvatskog nacionalizma. Kada kažete da se iz BiH, verovatno se to ne odnosi na većinu Srba u BiH, politika Srbije posmatra kao licemerna, mislim da je i to posledica odbijanja da se na međusobne odnose pogleda iz srpskog ugla. Užasne bošnjačke žrtve ne smeju biti tome prepreka, već, naprotiv, motiv, da se to pokuša. Onda bi se uvidelo i određeno licemerje sa bošnjačke strane. Na primer, ideja da BiH ne može biti prava država sve dok ne bude građanska neizostavno podseća na predloge skoro svih srpskih političara iz 1990. da se Jugoslavija preuredi kao građanska država. Ne samo to, nego je predlagano da u gornjem domu parlamenta te reformisane Jugoslavije republike budu predstavljene podjednakim brojem poslanika, što bi išlo na štetu Srbije. Povrh svega, Srba je tada bilo 36% u Jugoslaviji, a Bošnjaka je sada oko 50% u BiH. Naravno, kada se neko oseća najvećom žrtvom u istoriji regije, teško je pogledati se iz ugla neprijatelja. To znači spustiti gard, a to se skupo plaća. Srbi imaju osećaj da su u SFRJ spustili gard, jer su se odrekli skoro svih zaštitnih mehanizama i ostali su de fakto manjine u Hrvatsko i BiH, dok je Kosovo de fakto postalo republika izdvojena od Srbije, a ustav iz 1974. je bio praktično njen Dejton, jer je učvršćen veto mehanizam na štetu odluka većinom glasova. Problem je, međutim, u tome što večiti gard može večito i provocirati i opravdavati gard drugih. To je stari problem identifikovan u teoriji međunarodnih odnosa, nismo mi ništa „prokletiji“ od drugih kad se lomimo na tim pitanjima strategije opstanka. Politički lideri, naravno, manipulišu našim strahovima i nadanjima, ali oni to rade i zbog toga što se plaše konkurencije koja bi to bolje uradila. Osim toga, ne zaboravimo da se strah ne širi samo od vrha ka građanima, već i da je autentičan izraz neposrednog iskustva mnogih građana. Teško je sprečiti da javnost ne oseti gađenje i bes kada druga etnička grupa proslavlja kontroverni istorijski događaj. To se dešava i u Severnoj Irskoj i u Americi i na drugim mestima, nismo mi jedini.

SOURCE: Neosporna je uloga stranaca, kako u Bosni i Hercegovini, tako i u Srbiji – Bruxelles, Washington, Moskva, Istanbul, Peking, Berlin… BiH je faktički protektorat, ali kako je to u Srbiji? Da li predsjednik Srbije, Aleksandar Vučić, zaista uživa podršku svjetskih centara moći kako se to i špekuliše?

Mrdalj: On igra među njima, malo korupcijom, malo obećanjima, malo popuštanjima, malo zatezanjima. Problem je održivost te politike. Staće i rat u Ukrajini, pa ćemo videti koliko će Vučić biti potreban tada da održava mir na Kosovu i da spušta Dodikovu loptu. Ako rat u Ukrajini ne stane, biće zanimljivo videti kako će uspeti i dalje da odbija da uvede sankcije Rusiji. Ono na šta ja sumnjam neko vreme je da Vučić u stvari igra na tihom sukobu Berlina i Vašingtona, gde Berlin plete svoju mrežu uticaja na region kroz „Berlinski proces“, a Vašington ide kroz „Otvoreni Balkan“.

SOURCE: Kako biste okarakterizirali bilateralne odnose između Srbije i Bosne i Hercegovine? Šta je ono što političari obje strane dobro rade, a šta je ono što rade loše? Imam osjećaj da se sve vrijeme nalazimo u začaranom krugu, šta Vi mislite?

Mrdalj: Bilateralni odnosi su loši. Političari se sastaju, ali narodi ne. Žive jedni pored drugih, a tek tu i tamo, retko, jedni sa drugima. Nije to čudno, jer ljudi koji se ne mogu složiti oko teških i bitnih pitanja istorije i odgovornosti i identiteta ne mogu baš osećati punu slobodu da izraze šta misle i taj potmuli odnos kvari potencijal koji nesumnjivo postoji. Ako nešto dobro rade, političari rade to da nas još nisu gurnuli u rat, što je solidan uspeh za ovih skoro 30 godina. Ali je to žalosna medalja. Kada bi bar napravili taj auto-put, ne bi me bilo briga koliko bi para ukrali na tome.

SOURCE: Šta bi bila alternativa onome što imamo danas? Šta je to što bi moglo voditi ‘zdravijim’ i iskrenijim odnosima između Bosne i Hercegovine i Srbije? Da li je to uopšte moguće ili je nada u budućim naraštajima?

Mrdalj: I naraštaji koji su klali i silovali devedesetih su nekad bili „mladi na kojima svet ostaje“. Ne verujem u automatizam veze između nade i mladosti. Mislim da bi iskrenijim odnosima moglo voditi više truda da se organizuju bar jednosemestralne razmene studenata između BiH i Srbije. Baš nedavno sam napisao članak na tu temu u kome je glavna poruka „krevet za krevet“. Ako jedan student u Sarajevu studira političke nauke, a jedan u Beogradu isto to, budžet studentske razmene bi bio dve povratne karte i to je sve. Samo treba univeriteti da im priznaju „bodove u gostima“, tj. ocene koje zarade. Naravno, postoje opasnosti, ali postoje i opasnosti da se postojeći trendovi nastave, a da mi ne pokušavamo ništa. Mislim takođe i da je jako bitno da se povuku neki simbolički potezi. Mislim da je nedopustivo i moralno i strateško-politički da zgrada poput hotela „Vilina vlas“ u Višegradu i dalje služi kao ugostiteljski objekat. Ona bi se morala pretvoriti u muzej koji će prikazati istoriju Podrinja zaključno sa sopstvenom funkcijom logora za silovanje Bošnjakinja. Odavno je vreme da Beograd dobije islamski muzej sa novom džamijom kojima bi cilj bio da približe islamsko kulturno i versko nasleđe Beogradu i Srbiji, ali i da Novom Pazaru i Sarajevu pošalje signal otvorenosti i borbe protiv islamofobije. Taj muzej bi mora biti bez licemernog izbegavanja da se govori o diskriminaciji hrišćana u Otomanskoj imperiji, ali i tome da je neretko bilo bolje biti Otomanski podanik nego Mletački ili Habsburški. Sa druge strane, Bošnjaci moraju dozvoliti mogućnost, bar eto teoretsku, da srpsko odbijanje da se Srebrenica kvalifikuje kao genocid nije motivisano potajnom željom da se Bošnjaci unište kad-tad. Ako bi se stavili u srpski položaj, ili bar pokušali, videli bi koliku traumu u srpskom društvu i dalje čini sećanje na Jasenovac i uopšte genocid u NDH. Ideja da se zločin u Srebrenici može izjednačiti sa Jasenovcem kroz kvalifikovanje oba zločina genocidom je instiktivno odbojna prosečnom Srbinu. Automatski ga stavlja u gard kome snažan moralni osnov daju slike transportovanja bošnjačkih žena i dece na bezbednu teritoriju, nešto što srpska deca nisu imala u NDH. Opet, Srbi ne mogu proglasiti Srebrenicu pukim „ratnim zločinom“ i sakriti ga među druge zločine floskulom da se u svakom ratu dešavaju zločini. Brutalnosti nad Bošnjacima, posebno 1992, su šokantne i nedovoljno poznate, a u nekim slučajevima možda i strašnije od Srebrenice. Mislim na Prijedor i Foču, iako je nezahvalno izdvajati. I opet, teško je izbeći licemerje kada se uoče tolike table po Sarajevu posvećene žrtvama „srpskih zločinaca“, ali na Kazanima i na nekim lokacijama po Sarajevu nema table posvećene žrtvama „bošnjačkih zločinaca“.

Mislim da je ovih nekoliko primera bilo dovoljno da izazovu gorčinu kod prosečnih čitalaca, Bošnjaka i Srba i ozlojeđenost prema meni, što će mi, nažalost, dati razloga da budem pesimista u pogledu našeg izlaska iz začaranog kruga. Međutim, malo nade mi daje sećanje na Mešu Selimovića i jedan zatvorski razgovor iz “Derviša”:

– Unaprijed si spreman da se ne sloziš sa mnom, ma šta ja rekao. Teško će se sporazumjeti dva čovjeka koji misle razlicito.
– Lako ce se sporazumjeti dva čovjeka koji misle.

Source

Dobivaj najvažnije vijesti porukom na Viberu: KLIKNI OVDJE
Preuzmite mobilnu aplikaciju 072info za Android: KLIKNI OVDJE
Preuzmite mobilnu aplikaciju 072info za iOS: KLIKNI OVDJE