Nije nigdje bajno pa ni u Švici

Ako bježiš od smeća i nađeš se u Švici kao moj drug Dado, na krivom si mjestu. On je dobio socijalu, ali ga je zato zveknula po glavuši reciklaža. Dok razvrsta sav taj silni otpad i raznosa po beneton-kontejnerima eto ti žene s posla

Nije nigdje bajno pa ni u Švici.

Put je težak, toljaga je tvrda, pa ti sad vidi.

I ostanak je težak. Toljaga još tvrđa. A u Bosni dobiješ pride i bonus: S vilama te ganjaju dušmani sa sve četiri strane svijeta.

E zato je jedan moj školski drug odlučio da petama da ubrzanje i pobjegne od komšijskih vila. Ne „vila“ – ti bajnih stvorenja nego „vila“ – poljoprivredne alatke kojom se kupi sijeno, ali i buši tuđe dupe.

Ruku na srce, bio je taj moj školski drug ko mlad pravi hrsuz. Uleto je u baštu svog prvog komšije ko tajfun, mlatio mladice, kido grane od trešanja i jabuka, razvaljivo mu ogradu, bušio špijunku na vratima koja su dijelila dvije avlije.

Nije ga gotivio nikako. Pričo mi je škrgučući zubima:

– Titiz pravi, ne bi ti ni jabuke dao. Samo nešto čuva, hoda ko feldmaršal po onoj njivetini, jad pravi. E, neš dat, ja ću sam uzet. Bog ti dao, a Dado đavo ti uzeooooo!  – a sve palata šakom, praveći pokrete kao da je neko nekom ruku zavrnuo.

Jednom mu je od nake huje i zora prevrnuo bure sa smećem. Taj bi Fiko slago kese sa smećem pa čeko da prođu smetljari s kamionom da mu bure istresu i vrate. Nije mu se dalo da nosi kesu po kesu u kontejner. Pošto su smetljari prolazili jednom u petnaest dana, to bi se smeće uzdanfalo, do po mahale se čulo.

– Što ovo ne recikliraš, eto ti đubriva za njive, livadaru? – provociro ga je.

Jednom, kad je skonto da je Fiko otišo platit struju, a Fikinica se zatvorila iza četvera vrata, jer se svoje sjene bojala, Dado se zainatio, preskočio ogradu i sve iz bureta, kesu po kesu raskido  i prosipo konzerve, oguljotinu, školjke za jaja i ogriske od jabuka po avliji. Zatrpo je cijelu avliju i ispalio se ko Ptica Trkačica.

Kad se Fiko vratio, dočekalo ga iznenađenje. Mislio je da su mu provalili cukci, jer nije bilo prvi put da uličari preskoče ogradu i naprave neku štetu. Kolko su samo puta on i Fikinica ostali bez kaloša ispred vrata.

Prođe i to, Dado nije gotivio školu, a nije vala volio ni radit. Bio svoj, nije se dao muštrat. Oženi se finom curom i odluče se ispalit u Švicu, jer ona tamo ima tetku.

I tamo jedan poso – drugi poso, nije bilo po njegovom. Žena je od starta ušla u tu mašinu i ispunjavala zadatke ko robotika. A on ništa. I skonta on bolje mu je kući ležat. Primat će socijalu. I stvarno, sklon marifetlucima, napravi nekako od sebe socijalni slučaj.

– Šta ću baja tamo Franca i Jozefa po cijeli dan gledat, ono da meni komanduje. Šta mi fali evo me donosim, a ne radim – poslo mi poruku na messenger.

Kad nije prošlo malo, stiže ponjava od poruke.

– Samo da znaš da socijala nije penzija. Ovdje ti ne daju odmorit. Hoće Francila da te zaposli. Posto sam ti dežurni nosač smeća. On to ovdje zovu otpad. Kao nije to smeće to je otpad. Eto, nije govno neg se pas posro! Lud svijet. Dok svako jutro razvrstam gdje u šta ide, sav se preznojim. Nekidan sam reko mojoj Aidi: – Odoh se zaposlit na baušteli, ne mogu ja više razvrstavat i nosat smeće.

Odgovorim mu: – Ne kontam u čemu je tolki zahmet?! Odvojiš staklo,plastiku i papir i baciš usput u te obojene kontejnere. Ne drami bez veze.

– Da je to, ni po jada. Imaš tri vrste plastike, imaš staklo od sijalice posebno, staklo od čaše, limenke baška, pa papirne maramice i ta vlakna u jednu korpu, a celuloza i ove ambalaže u drugu. Imaš i nakav biootpad. Posebno ide metal, posebno ove stvari od aluminija! Čovječe, pa ti ne smiješ ekser u taj metal nego ide u neki posebni građevinski otpad… mozak da ti procvrči. Ako familija nema besposlenog člana, mora na po radnog vremena zaposlit honorarca. Ja glave ne dižem. Ha ustanem, žena ode na arbajt, a ja razvrstavam smeće do dva. Onda tako odvojeno u kutije pa do kontejnera. Ali neš lahko;  kontejner za biootpad lijevo dva kilometra od zgrade, ovaj otpadni za papir i staklo je odmah iza zgrade, ali je zato onaj za obično smeće ko od Baščaršije do Vilsonovog. Muka. S TV-a samo viču: Recikliraj, recikliraj, recikliraj!

– Pa ima li kakve fajde od toga? – na to ću.

– Ja nemam nikakve, osim što mi je glava ko tambura, a ruke mi se istegle ko kod hobotnice. Oni nešto na televiziji bulazne kao sve to spale i onda ima da se grijemo zimi a hladimo ljeti. Kao u smeću je budućnost! Eki! U smeću je smrad i bolest.

– Zabušavaj malo.

– Šta!? Pa ja sam umjesto u onu sivu kantetinu za to što se ne može razgradit ubacio dvije razbijene tegle, a trebo sam u smeđu. Kad za dva dana eto ti kazne – 100 franaka!

– Kako su me skontali i danas ne znam. Kamere, komšije ili pitali ima li kakav stranac, ima – e on je.

– Hajd, bogati, šuti i razvrstavaj. Ti si se vazda oko smeća bakćo. Sjeti se samo šta si komšiji Fiki napravio. Stigla te jal karma jal njegova kletva.

– Ma nabijem ga na one njegove vile! – napisa, metnu onog crvenog vragolka sa vilama na poruku i isključi se.

Više o novom broju “Azre” saznajte na videu ispod:

Azra