Posao u Australiji zamijenio životom na bh. selu

Da nije baš tačna ona da iz Bosne i Hercegovine odlaze svi, pokazuje primjer jednog Banjalučanina. Siguran posao u Australiji i realtivno dobre uslove rada u visoko razvijenoj zemlji, zamijenio je životom na selu u svojim Barlovcima. Na imanju udaljenom 10-ak kilometara od centra Banjaluke ruši predrasude o lagodnosti života u gradu i sa svojim jatom koka nosilja pokazuje sa koliko malo se može.

Iz zemlje kengura među kokoške, ili o snazi volje i rješenosti da se slijedi dugo sanjani san. To bi bila priča Predraga Gojkovića. Iako je odrastao na banjalučkom asfaltu, svoju budućnost suprotno mnogima, uvijek je vidio na selu, čak i onda kada je završio u Australiji, zemlji u kojoj se vide njegovi brojni sugrađani.

“Vjenčao sam se sa svojom sadašnjom suprugom, a onda sam pošto je ona tamo bila 30 godina, 20 i nešto, onda sam otišao sa njom tamo, da vidim da li je to pametno ili nije. Jedno vrijeme je bilo mogu reći onako zadovoljavajuće, ali pošto sad to više nije tako onako kako sam ja zamislio, onda sam odlučio da se vratim, pa više volim da mi bude ovdje loše, nego da mi tamo bude loše”, ističe Predrag Gojković za N1.

Danas kaže, daleko od toga da mu je loše. Davno kupljeno imanje, ovaj bivši ugostitelj, odlučio je konačno da privede svrsi. Sagradio je kuću, i svojim rukama, uz pomoć prijatelja ogradio 3000 kvadrata zemljišta, u njemu napravio mali kokošinjac za oko 400 koka. Sedmično mu one daju i do 1700 potpuno organskih jaja.

“Nisam ni držao kokoš u ruci dok se nisam počeo baviti sa tim, a da bi se bavio s nečim moraš odlučtii se, moraš rasčistiti u glavi šta da radiš, moraš imati i sreće malo. Ja sam zadovoljan s ovim sad što imam, možda bih mogao i malo više prodati, ali onda to ulazi u ozbiljan posao i zahtjeva i više vremena, možda i radnika, a to onda vodi već, ode predaleko”, dodaje Gojković.

A cilj Predraga, kaže, nije veliki profit. Uz trenutna primanja koja ima, ono što zaradi prodajući jaja sasvim mu je dovoljno, pa ne traži previše. Kako god, brinući se o njima zaradi jednu dobru platu, a iako svaki dan ima posla kaže, nije mu naporno. Ujutru ih hrani, po izlasku sunca pušta na otvoreno, potom im daje ručak i po zalasku sunca zatvara im prenoćište koje čisti jednom sedmično. Na tvrdnju na računica interesuje mnoge, Predrag odgovara sa – ima tu i ljubavi.

“Bude mi žao kad uginu, naljutim se lisica kad ubije, jastreb kad ubije. Nije sad, naravno ne možeš džabe raditi, da se razumijemo, ali paziš ih, ne daš na njih da ih neko maltretira. Evo vidiš onaj moj pas sad, ona je još mala, ali ona bi nju sad udavila, a i ona mi je draga, onda ja moram čuvati kokoši i od ovih što bi njih trebali čuvati”, kaže Gojković.

I to je, kaže Predrag, sva njegova briga. Ne dijeli probleme koji muče većinu građana. O situaciji sa virusom korona, tvrdi, ne zna. Politička situacija, kriza u institucijama, sve češća ratna retorika, to nisu njegove bitke.