Prazan frižider, tiha kuća i težak život – svakodnevica žene koja danima liježe i budi se gladna

U kući Sadije Kicić, koja ima 63 godine, tišina je glasnija od svega. Prazan frižider i malo brašna njena su svakodnevica. „Liježem gladna, ustajem gladna”, priča kroz suze.

Od jučer nisam ništa jela, nemam šta pojesti. Ni socijalno ni nikakvu pomoć ja nemam, nemam šta da jedem, nemam kako struju platiti. Nemam od čega da živim, idem od kuće do kuće tražim marku, dvije, pet da jedem. Niko mi ne pomaže, evo prazan frižider, momak mi dao dva litra mlijeka, eto to imam. Lezi gladna, ustani gladna i eto. Niko neće da me primi da radim, imam 63 godine. Neću ničije ako je haram, ako mogu sa ovih svojih 10 prstiju mogu. Ja sva drhtim, i gladna sam i žedna. Ništa nemam, 5 kila brašna u buretu i prazan frižider. Nemam nikoga, dok sam imala svi su bili tu, sad kad nemam, nema nikog. Radila bih bilo šta bilo gdje, ništa mi nije mrsko. Ali niko neće da me primi – kaže Sadija.

Njena ruka je spremna da pomogne drugome, iako ni sama nema. Prisjeća se trenutka kad je imala samo 30 KM koje joj je doktor dao da kupi sebi hranu. Dala je taj novac čovjeku kojem je taj novac bio potrebniji.

Ja ako mogu pomoći, pomoći ću, takva sam. Ako imam kilu hljeba popolovit ću, ja ne moram jesti. Čovjek ide iz autobusa i kaže rak operisao nema šta jesti, nema hljeba. I ja sam imala 30 KM od doktora dobila, rekao mi evo majka kupi sebi da šta imaš jesti. Ja sam uzela te pare iz tašne i dala, evo uzmi svom djetetu lijekove. Ja sam takva, da mi neko kaže treba mi majica, ja bih dala. Ali niko me ne gleda, niko me ne pita je l’ imam šta jesti. To je sramota – govori Sadija.

U njenoj priči krije se tiha molba. Da je neko vidi, da je neko čuje, da joj neko pruži priliku da živi dostojanstveno.