RAMAZANSKE PRIČE: Priča o Omeru ibn El-Hatabu i oprostu

Jedne prilike dok je Omer kao halifa bio u društvu svojih podanika došla su dva mladića iz pustinje sa okovanim čovjekom pred njega. Stali su ispred Omera ,pa ih on upita: “Ko je ovo?“ „Ovo je čovjek koji je ubio našeg oca“-odgovorili su mladići. Omer ga upita: “Da li si to zaista uradio?“ Čovjek klimnu glavom. „A zašto?“- reče Omer.Reče:…

“Njihov otac je došao sa devom na moju zemlju pa sam ga ja upozorio i zaprijetio mu da ode, ali on nije poslušao. Zatim sam uzeo kamen i pogodio ga u glavu zbog čega je umro.“Omer reče: “Onda za ovo djelo slijedi odmazda (smrtna kazna).“ Znači šerijatski propis je bio toliko jasan da tu nije bilo puno polemike oko toga. Omer ga nije pitao za ime ili kakvog je roda ili položaja u društvu. To ga nije zanimalo niti se bojao bilo koga kada je u pitanju sprovođenje Allahove kazne.

Nakon toga, ubica reče: “O emir ul muminine! Tako ti Onoga koji je stvorio nebesa i Zemlju dozvoli mi barem tri dana da samo odem do svoje porodice, koju sam ostavio u pustinji, i da ih obavjestim šta se desilo, jer oni nakon Allaha nemaju nikoga drugoga osim mene.“ Omer reče: “A ko će garantovati za tebe da ćeš se vratiti kada odeš?“

Svi prisutni su šutili jer ga niko nije poznavao. Bio je stranac, pa ko će garantovati za njega. Omeru nije bilo lahko da se odluči. Sa jedne strane je imao gladnu i nezbrinutu porodicu a sa druge krvarinu koju je tražila porodica ubijenog. Upitao je dvojcu mladića:“Da li će te mu halaliti?“ Oni odbiše.

Nakon toga Omer se obrati prisutnim ashabima: “Ko je spreman da garantuje za njega.“ U tom trenutku je ustao Ebu Zer El-Gaffari i iz svoje iskrenosti i skromnosti reče: “Ja ću garantovati za njega.“ Omer reče: “Ali radi se o ubistvu!“ „Nema veze.“- reče Ebu Zer. „Poznajes li ga?“-upita Omer. Kaže: “Ne.“ „Pa kako onda možeš garantovati za njega?“-ponovo će Omer. „Vidio sam na njemu znakove vjere i vjerujem da ne laže.“-odlučno će Ebu Zer. Omer reče:“O Ebu Zer! Zar misliš da ću te ja pustiti ukoliko se on ne vrati za tri dana.“ Kaže Ebu Zer: “Allaha molimo za pomoć!“

Nakon ovoga Omer se okrenuo čovjeku i pustio ga na tri dana, kako bi obezbjedio svoju porodicu. Kada je isticao treći dan došli su Omer, dva mladića i drugi da vide šta će se desiti. Pitao je Omer za čovjeka, ali mu niko nije znao dati odgovor. Ebu Zer je gledao kako zalazi sunce i nikada mu do tada nije brže zalazilo.

Međutim, kada je ostalo još samo malo vremena do zalaska, pojavi se čovjek i svi počeše u glas tekbirati. Omer reče: “O čovječe! Da si ostao u pustinji niko te ne bi mogao naći?!“ Čovjek odgovori:“O emir ul muminine! Ne bojim se ja tebe nego se bojim Onoga koji je Sveznajući. Evo me kao što vidiš. Ostavio sam svoju djecu kao gladne piliće kako bi ti mene ubio.“

„Zašto si to uradio?“-upita ga Omer. Čovjek odgovori: “Bojao sam se da ljudi ne reknu da je nestalo ispunjavanja obećanja kod ljudi.“
„A zašto si ti garantovao za njega?“ – upita Omer Ebu Zera? Ebu Zer odgovori:“Bojao sam se da ljudi ne bi rekli da nema više nikakvog dobra kod ljudi.“ „Šta vi mislite o svemu ovome? – obrati se Omer dvojici mladića. Oni plačući odgovoriše: “O emiru pravovjerni! Oprostili smo mu zbog njegove iskrenosti. Bojali smo se da ljudi ne kažu nema više oprosta među ljudima.“

REKAO JE JEDAN OD MUHADISA: „Tako mi Onoga u čijoj je ruci moja duša, zaista su sreća imana i islama zakopani sa Omerovim ćefinima.“