Šta će pomisliti šef ako opet zakasniš na posao?

“Opet kasniš”…

Piše: Dražan Pejaković

Ustani u četiri, pet. Hoćeš li imati vremena da popiješ kafu ili ne? Provlačiš se po kući da ne probudiš djecu. Neka spavaju, nisu ona kriva što moraš da crnčiš za minimalac da ih prehraniš. Sjedaš u auto i moliš da upali, jer ako crkne akumulator nećeš imati djeci za užinu, a kamoli za sport. Ako ipak nemaš auto do posla se prebacuješ kao migranti preko granica u nadi da ćeš stići na vrijeme. Promrzao i mokrih nogu dolaziš 20 minuta prije početka radnog vremena.

Šef pogona: „Opet kasniš. Rekao sam da se dođe pola sata ranije. Ne možete tako uletati na posao.

Šta će pomisliti šefovi.“ Znaš da isti ti šefovi dolaze na posao kada hoće, autima čija jedna guma vrijedi kao tvoj cijeli auto. Svi gledate šefa pogona i gutate knedlu. U glavi vam je kako se ugurao tu preko stranke, da je manje radio od svih vas i da je kupio svoju diplomu. Po glavi vam se vrte i ti veći šefovi koji su na vašim grbačama obrnuli ogromne paretine, postali glavne baje, a vi djeci nemate za kiflu. Surova istina u glavi, a iz usta muk. Kolega je bio glasan prije par mjeseci, nisu mu ugovor produžili. Eno radi na neku jadnu dnevnicu, traži posao, al sad baš stislo kako je korona. Rukaj nemilosrdno u pogonu da naradiš sate. Samo mala pauza za doručak.

Prevrćete mast po tanjiru i ćutite. Šta da kažete jedni drugima?

Voli šef pogona malo da se raspituje šta ko govori u pauzama i da natrlja to ako ga mrko pogledaš. Jeo si, možda zapalio jednu, ajde sad rukaj. A danas kao i prethodnih dvadeset dana ostaješ duže na poslu, treba da ide isporuka. Neko se drznuo da pita hoće li biti plaćeno.

Šef pogona urlajući: „Sram vas bilo, hoćete li raditi preko praznika?! Nećete. Mora da naradite sate!“ Nisi vidio ko je, jer ste svi spustili glave. Rečeno je da ste završili za danas, spuštenih glava izlazite. Umoran si, ne znaš kuda bi. Znaš da se kući ručak odavno ohladio, znaš da bebi trebaju pelene, kćerki jakna, sinu patike, majci ljekovi, a stiže i rata. Teško ti je, razmišljaš kako da pobjegneš od dana, od realnosti. Da li otići u kladionicu, kafanu, prespavati do sutra ili igrati igrice?

Koliko knedli još treba da progutaš? Govore da smo sami krivi što radimo za minimalac i što se nismo „snašli“. A sam znaš da si dao sve od sebe i da se oni bogate na našem robovskom radu.

Za više savjeta priključite se grupi koja brine o radnicima i njihovim pravima OVDJE

Dobivaj najvažnije vijesti porukom na Viberu: KLIKNI OVDJE