Portal 072info

TRAŽILA SAM DEČKA NA DAN ZALJUBLJENIH: Evo šta mi se sve desilo! (FOTO)

Izlaženje na ulice Beograda, sa natpisom ” Tražim dečka” bio je jedan od najvećih izazova sa kojim sam se susrela tokom karijere. Iako možda na prvi pogled zvuči čudno ili neshvatljivo, ovaj zadatak je zapravo bio jedan dobar socijalni eksperiment, koji je za cilj imao da otkrije koliko su Beograđani slobodni, da li su džentlmeni i kako prilaze djevojkama, piše Telegraf.rs.

Naravno, odabrala sam današnji dan, 14. februar, kada se pored Svetog Trifuna, obilježava i Dan zaljubljenih, i parovi širom Srbije ali i svijeta slave svoju ljubav na razne načine.

Probudila sam se sa blagim osjećajem nervoze. Prvo što mi je palo na pamet bilo je:

– Bože, šta ako mi se ljudi budu podsmijavali, dok stojim u centru grada sa tim transparentom. I šta ako mi niko ne priđe, pa se ispalim? Ili me ponizi… – dok su se loše misli ređale jedna za drugom, riješila sam da ih prekinem. Uzela sam karton i velikim crvenim slovima napisala “TRAŽIM DEČKA”. Dodala sam i neka srca u uglu, čisto kao…pa detalj.

Dok sam se šminkala, ruke su mi blago podrhtavale. Mada se trema za nijansu smanjila. Vremena za gubljenje nije bilo, pa sam zgrabila torbu i uputila se u sam centar, Knez Mihailovu ulicu.

Odabrala sam mjesto sa kojeg su svi mogli lijepo da me vide, podigla svoj ” Tražim dečka” karton i zatvorila oči…

Nije prošlo ni nekoliko sekundi, a već sam čula smijeh. Pogledala sam u ljude koji prolaze. Svi su se osmjehivali, komentarisali među sobom, pokazivali jedni drugima na mene, čitali šta piše… Ali, osjetila sam toliko pozitivne energije, jer ništa nije bilo zlonamjerno. Čak naprotiv, bilo im je simpatično, što se vidjelo iz njihovih pogleda i gestikulacije.

To me je ohrabrilo, te sam i ja počela da se smješkam i visoko podigla glavu. Prošlo je između tri i četiri minuta dok mi nije prišao prvi udvarač.

– Ćao, vidim da tražiš dečka, mogu li da se prijavim? – upitao je jedan momak, uz široki osmijeh na licu. Rekoh da mu da može, dok mi je pružao ruku.

trazim-decka2

– Ja sam Miloš – nastavio je – ako želiš, upiši moj broj, pa se možeš javiti da izađemo.

Po mojoj procjeni imao oko dvadesetak godina i bio je izuzetno fin. Sve vrijeme se osmjehivao, a ono što mi se najviše dopalo je da nije tražio moj telefon odmah, već mi je ponudio njegov i automatski me pustio da sama izaberem hoću li mu se javiti. Usput me je nasmijao jednom odličnim vicem, što je mi je bilo sjajno. Porazgovarali smo još nekoliko minuta i objasnio mi je da je upravo diplomirao i da traži posao. Onda sam ja njemu otkrila da sam novinar i da je ovo što radim dio posla.

– Hhaahahhah, znao sam da je neka fora, pa takva djevojka bez dečka- odgovorio je i čvrsto mi stegao ruku.

Tek što me je napustio, u susret mi je išao još jedan mladić, koji je bez imalo oklijevanja prišao.

– Prelijepo izgledaš, zašto tražiš dečka na ovaj način? – ovo je bilo odlično pitanje.

– Nemam izbora – rekla sam u šali, na šta je on odgovorio da mi ne vjeruje. Onda sam ga ja pitala da li je zainteresovan.

– Zato sam i prišao. U blizini je jedan odličan kafić, hoćemo na kafu, da se malo ispričamo? – njegovo samopouzdanje, držanje i odlučnost su me pozitivno iznenadili. Bio je sladak i elokventan. I on je nakon mog objašnjenja sve lijepo prihvatio i pitao me da mu pored toga ostavim broj telefona, ukoliko sam slobodna.

Taman pomislih kako ovo nije toliko teško, kada me je sljedeći “kandidat” oborio s nogu. U pitanju je bio gospodin, u poznim pedesetim, koji je zastao ispred mene, pročitao naslov, pogledao me i pitao:

– Koji su kriterijumi? Večera od 20.000? – nije bio ozbiljan, ali pošto je već pitao:

– Gospodine, samo jedno crno vino – moja faca na gornjoj slici sjajno je oslikala stanje u kojem sam bila tog trenutka.

– E, samo da sam jedno 30 godina mlađi – dodao je. Stajao je pored mene još nekoliko sekundi. Krenuo je, pa je ponovo zastao. Pa opet krenuo…u tom trenutku, žena koja je prolazila sa dvoje djece, dobacila je:

– Pustite djevojku da nađe dečka – namignuvši mi.

Ubrzo je jedna slatka plavuša prišla da me zamoli da se slika sa mnom i natpisom, čestitajući mi na hrabrosti. Iako sam joj rekla zašto sam ovdje, ponovila je da pola ljudi ne bi smjelo ovako nešto da uradi.

Srce mi je bilo puno. Ne zbog pohvala i prilazaka muškaraca, već zbog ljudi i njihovog pristupa. Zaista nisam vjerovala da će se sitacija ovako odvijati. Iskreno, očekivala sam da će biti gore….mnoooogo gore.

Dva mladića su se stvorila sa pitanjem jesam li za šetnju:

– Hoćeš da se prošetamo? – pitao me je jedan od njih. Iako razgovor nije bio dug, nakon moje izjave da moram da ostanem. obećali su da će se vratiti da me potraže kada završim. Kasnije sam ih vidjela ponovo, mada ne znam jesu li tuda išli kako bi me sreli.

Sljedeći udvarač bio je prilično naporan. Prišao je sa pričom da je držao kojekakve firme po gradu i da je sada na nekoj visokoj funciji. Ovakav pristup mi se ni malo nije dopao, pa sam odmah prešla na stvar uz dobropoznato objašnjenje.

Ali, on nije odustajao i uporno me je pitao:

– Dobro, sve to…nema veze…nego hajde, mogu li da dobijem broj?

Jedva sam mu na kraju nekako stavila do znanja da ne želim ništa sa njim, nakon čega je produžio.

Trojica mladića su čekala iza njega. Tražili su da se slikaju, bili su kulturni i pozvali me na ručak.

– Hvala vam na pozivu, ali ja sam novinarka…..

Postalo je prilično hladno, pa sam polako razmišljala da odem. Spustila sam natpis, a onda sam čula:

– Čekaj, čekaj – u susret mi je išao presladak mladić.

“Najslađe za kraj”, pomislila sam.

– Je l ti hladno? – upitao je. Još mi i čita misli.

– Da znaš da jeste – rekoh mu iskreno.

– Onda idemo negdje na čaj. Da li stvarno tražiš dečka? – rekao je s osmijehom na licu. Iako sam mu rekla da sam novinar, poziv za čaj je još uvijek važio.

Kući sam došla prepuna utisaka. Pozitivnih i prelijepih. Još uvijek ima pravih džentlmena, muškaraca koji svojim šarmom mogu da osvoje nečije srce. Nisu zatvoreni, čak naprotiv.

Ovo će me dobro natjerati da razmislim koliko je ustvari presudno ponašanje djevojke i da li smo možda mi te koje nekada znamo da budemo odbojne…

A što se čaja tiče… o tome ću još razmisliti.

 

Podijelite članak