AUTOR: H.D.
DATUM:
KATEGORIJA: BiH / Vijesti

Dolazimo pred Raseminu kuću. Stara je to kuća, zapravo rodni dom njenog rahmetli muža. Pred kućom zatičemo Kenana.

Kenan živi s Rasemom i njenim sinom, pomaže koliko može, jer Rasema je gluhonijema i samim tim njen život je uveliko otežan. Malo je toga što može sama uraditi. Komunikacija je veliki problem. Kenan joj je ogromna podrška u životu, iako ni sam nije najboljeg zdravlja.

U momentu našeg dolaska, Rasema je sina odvela u školu i ne znamo kad će se vratiti. Odlučujemo je sačekati, međutim, Kenan nam objašnjava da se možda neće vratiti ni za za 3 do 4 sata. Zamolim ga da mi ostavi svoj broj telefona kako bih ga pozvala u narednim satima i provjerila je li Rasema stigla. Pristaje. Odlazi do kuće, nije mi jasno zbog čega, a onda se pojavljuje s komadićem papira na kojem je ispisan njegov kontakt telefon.

Zapisujem broj telefona i naša ekipa odlazi. Mi idemo po planu, pronaći druge porodice koje trebaju našu pomoć. Zovem za nekoliko sati, Kenan mi kaže da je Rasema stigla.

Odmah se upućujemo ka njima, i po prvom ulasku u kuću i prvim riječima koje čujemo, mnogo toga nam je jasno. Nažalost, slike koje vidimo dovoljne su nam da spoznamo svu težinu života kojim žive ovi ljudi.

Kenan je vrijedan, radi sve poslove oko kuće. U jednom momentu ga pitam, jesmo li ga danas prekinuli u poslu, s obzirom na to da je u „radnim pantalonama“. Odgovara: “Ja sam uvijek u radnim, jer drugih nemam“. Nekako kroz osmijeh, koji uopće nije radostan. Štaviše, bolniji je i od nekog fizičkog bola. Vidim mu to na licu.

Priča je ovo o dvoje odraslih ljudi i jednom dječaku s najljepšim plavim očima. Priča je ovo koja ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Ljudi su ovo koji trebaju našu pomoć.