AUTOR: H.D.
DATUM:
KATEGORIJA: Zabava / Zanimljivosti

Ogroman broj vozača je iz nekog razloga ubeđen da gorivo koje sipaju u rezervoar ima karakteristike homogene, stabilne i postojane supstance. Možda je pregrubo reći, ali svakako je to daleko od istine. Pokušaćemo da pojasnimo kako gorivo koje koristimo, u izvesnim okolnostima može postati zaista po sistem za ubrizgavanje goriva i po sam pogonski blok.

Kako bismo prestali da olako shvatamo bezbednosni aspekt benzina, dovoljno je reći, na primer, da je u pitanju skoro prozirna tečnost koja predstavlja svojevrsnu mešavinu, koktel zasićenih, nezasićenih, naftenskih i aromatičnih ugljovodonika. Pride, da zaokružimo priču navođenjem činjenice da se u takvu mešavinu dodaju još i raznorodni aditivi. Kako bi se od benzina dobile ciljane karakteristike, smeša je temeljno “smućkana”.

Šta se dešava, recimo za primer, sa milkšejkom kog ne popijete istog trenutka kada ga otvorite? Pa, odgovor nije tako težak. U relativno kratkom roku, tečnost se transformiše u neugledno otrovno jedinjenje kiselkastog ukusa. Kokteli zvani benzin, ili kao što je posve sličan slučaj i s dizelom, ponašaju se na manje-više sasvim sličan način.

Naravno, ništa loše se neće dogoditi sutradan u odnosu na dopunu goriva, jer jasno je da ne pričamo o mleku ostavljenom direktno pod najjačim Sunčevim zracima. Ali svejedno, moderni standardi dozvoljavaju da se gorivo drži uskladištenim, najduže dve godine (za primer uzeti GOST standardi). Stručnjaci su strožiji od standarda, i oni savetuju da se uskladišteno gorivo sagori u dvanaest meseci u odnosu na trenutak lagerovanja. To se može pročitati u specijalizovanoj literaturi.

Veliki je broj preporuka u kojima proizvođači navode da je paket aditiva, koji je uglavnom zaslužan za oktansku vrednost goriva, jednoobraznokg kvaliteta, to jest da zadržava svoje izvorne osobine, samo četrnaest dana nakon trenutka u kom je dodat gorivu. Posle isteka dve nedelje, kreće prirodni proces razgradnje, dekompozicije supstance koja dovodi do toga da benzin gubi na oriignalnom kvalitetu.

Drugim rečima, ako u automobilskom rezervoaru držite gorivo koje je u trenutku punjenja imalo 95 oktana, i to činite tako duže od dve nedelje, svaki kilometar koji nakon tog perioda prevalite, vozite sagorevanjem benzina inferiornije oktanske vrednosti. Pa vi točite posle “do vrha” i trošite to gorivo ceo mesec…

Međutim, postepeni pad oktanske vrednosti benzina i nije posebno zastrašujuć sam po sebi. Problem je ponajpre druge prirode. Aditivi koji su doživeli da budu razgrađeni, i dalje ostaju u benzinu. Istovremeno, svi oni naftenski i aromatični ugljovodonici koje smo pominjali na početku, oksidiraju u kontaktu s kiseonikom iz atmosfere.

Supstance koje nastaju kao rezultanta opisanog procesa takođe završavaju u rezervoaru. Pride, što je duži period vremena staro gorivo u rezervoaru, sve je više stranih i neželjenih elemenata zaostalo u tom tanku. Krajnji epilog jeste izvesna pojava nerastvorivog taloga na dnu rezervoara, bez razlike da li se radi o dizel ili benzinskom vozilu. Pride, ako ovi ostaci ulete u komoru za sagorevanje, dolazi do stvaranja čađi i nekakvih nezdravih naslaga u motoru, što nikako nije dobro. Zato se, između ostalog, i ne preporučuje da se vozi sa malom količinom goriva u rezervoaru.

Dakle, na osnovu svega izrečenog, kako benzin tako i nafta, protokom vremena gube svoja svojstva koja su imali u trenutku napuštanja rafinerije. Samo je jedan način da se izbegnu neželjene konsekvence, a on pretpostavlja da se automobil vozi na redovnim osnovama i da se gorivo stalno dopunjuje. Kada to kažemo, mislimo recimo, najređe jedared u par nedelja, dok su aditivi još uvek u svom izvornom stanju.

Ljudi, automobili su da se voze, a ne da stoje parkirani!