Kod Zenice s kopačima uglja, Gaja na deponiji Rača: “Vidi mi ruku, pune žuljeva!”

Godinama na deponiji Rača kod Zenice ljudi kopaju, tragaju tako zarađujući koru hljeba. Nekada su tražili željezo, nekada bakar, ovisno o tome šta se iz Željezare, simbola Zenice odlagalo na ovoj deponiji. Danas je to ugalj. Mrki.

Rade tu i danas mještani Dogloda, Tetova, i drugih sela u blizini. Radi i staro i mlado. U posljednje vrijeme izbjegavaju novinare i kamere, a od dronova ima se, kažu, diže kosa na glavi. Kad god bi neko gore dolazio i snimao, sutra bi se inspekcija natovarila narodu koji samo zarađuje za osnovne životne potrebe, radeći itekako težak i zahtjevan posao.

„Eno obala, kopaj“

Jedan od onih koji se ne boji stati pred kamere i razgovarati isključivo o svojoj sudbini i radu je Redžib Doglod.

– Da se predstavim, ja sam Redžib zvani Gaja Doglod iz Dogloda. Ovdje me svi znaju – govori punog srca i ponosa Redžib bez zadrške reporteru „Dnevnog avaza“, koji je jučer je posjetio deponiju Rača.

Kaže da ovaj posao radi već pune 22 godine.

– Nikada nisam pomišljao da idem igdje. Ovdje sam sam svoj gazda. A ko misli da je lahko zaraditi neka dođe. Evo dnevnica, evo sve. Eno obala pa kopaj, majstore. Lahko je nogu preko noge i kafa povazdan. Treba zaraditi pare za života. Evo vidi mi ruku, pune žuljeva – priča u dahu Redžib Doglod.

Borim se

Na pitanje da li je pokušavao da traži drugi posao, Gaja kaže da nije.

– Kuća, porodica… nisam oženjen. Akobogda valjda će se naći štagod. Situiran sam. Potražnje ima. Uglja ima, ljudi traže. Kopam, borim se koliko mogu. Evo nabavio sam i kontejner stražarski. Bude stražar navečer na deponiji. Prije je bilo kriminala, a sad manje. Mi smo se spremili – otkriva nam Redžib.

Na pitanje boji li se kopati u jami, Redžib kaže da nije svejedno.

– Bilo je nesreća. Prije šest ili sedam godina su trojica ljudi poginuli u jami, plin ih ugušio. Mi sada radimo u jami. Trenutno idemo 100 metara pod zemlju. Pulcevima osiguramo hodnike – iskren je Redžib Doglod.

„Dvije vreće ćumura 20 maraka“

Ova deponija je u godinama poslije rata jedini izvor prihoda mnogima.

– Pa mi smo neki napustili školu i došli ovdje da zaradimo. Hvala Bogu pa nas niko ne dira. Bolje je nekako, da zaradiš, jer ako kradeš odeš u zatvor. Ovako, Bogami dođeš zaradiš pa pet pet, ili deset deset, elhamdulilah. Dvije vreće ćumura su 20 maraka – dodaje na kraju Redžib Doglod.

Ako bereš čist ćumur, možeš nabrati 10 vreća za dan, govore kopači.

Kompletan videoprilog o posjeti deponiji Rača pogledajte u videoprilogu na početku teksta.