Korona virus i fabrika za preradu mesa u Smitfildu: Neispričana priča o najvećem žarištu u Americi

Džulija je 25. marta popodne sela za kompjuter i ulogovala se na lažni Fejsbuk nalog. Otvorila ga je još dok je bila u srednjoj školi da bi tajno posmatrala momke u koje je bila zaljubljena.

Ali sada, mnogo godina kasnije, došao je trenutak da ga iskoristi u mnogo ozbiljnije svrhe.

„Da li bi, molim vas, mogli da vidite šta se dešava u Smitfildu”, otkucala je i poslala poruku nalogu pod imenom Argus911, na Fejsbuk nalog lokalnih novina Argus Lider.

„Kod njih se pojavio pozitivan slučaj na Kovid-19 i oni planiraju da ostanu otvoreni”.

Smitfild Fuds je fabrika za preradu svinjskog mesa u gradu Sju Fols u Južnoj Dakoti. Zgrada izgleda kao velika, bela kutija od osam spratova i smeštena je na obali reke Big Sju.

To je deveti najveći pogon za obradu svinjskog mesa u Americi. U punom kapacitetu, ova fabrika je dnevno obrađivala 19.500 sveže zaklanih svinja, sekla, mlela i dimila meso u milione kilograma slanine, viršli i šunki.

Sa 3.700 radnika, to je četvrta fabrika u gradu po broju radnih mesta.

„Hvala na informaciji”, odgovoreno joj je sa naloga Argus911. „Na kom mestu je radio radnik koji je bio pozitivan na testu?”

„Nisam sigurna”, odgovorila je Džulija.

„U redu, hvala vam”, odgovorio je Argus911. „Bićemo u kontaktu”.

Sutradan u 7.35 ujutro, Argus Lider je na sajtu objavio tekst sa naslovom „Radnik Smitfild Fudsa pozitivan na korona virus”.

Novinaru je iz kompanije potvrđeno da je jedan zaposleni zaista bio pozitivan i da je poslat u dvonedeljni karantin, te da su prostor u kojem je radio, kao i ostale zajedničke prostorije bili „detaljno dezinfikovani”.

Međutim, fabrika je, pošto je smatrana delom „kritične infrastrukturne industrije”, ostala otvorena i pogoni su radili punom parom.

„Hrana je sastavni deo naših života i preko 40.000 naših članova, hiljade američkih farmera i mnogi od naših nabavljača, ključni su deo našeg nacionalnog odgovora na Kovid 19″, rekao je Kenet Saliven, direktor Smitfilda u video obraćanju 29. marta.

„Preduzimamo sve mere opreza da sačuvamo zdravlje zaposlenih i kupaca”.

Džulija je, međutim, bila uplašena.

„Kolale su glasine da je bilo slučajeva zaraze čak i pre toga”, priseća se ona. „Čula sam i da je bilo radnika Smitfilda koji su hospitalizovani”.

Džulija ne radi u fabrici. Ona je diplomac u dvadesetimn godinama, zatečena u domu pošto je njen univerzitet bio zatvoren zbog izbijanja pandemije.

Njeni roditelji, sa kojima je veoma bliska, godinama rade u Smitfildu i rekli su joj šta se dešavalo u fabrici tog dana.

Ona je samo jedno od dece fabričkih radnika. Mnogi od njih su prva generacija dece emigranata, poznati i kao Deca Smitfilda i odlučili su da progovore o izbijanju epidemije.

„Moji roditelji ne znaju engleski i ne mogu sami da se brane”, kaže Džulija. „Neko mora da govori u njihovo ime”.

Njena porodica je, kao i mnogi drugi u Sju Folsu, dala sve od sebe da izbegne zarazu. Džulijini roditelji su iskoristili sve preostale dane odmora da ostanu kod kuće.

Po završetku smene na poslu, ostavljali su cipele pred vratima kuće i išli pravo na tuširanje. Džulija im je u Volmartu kupila znojnice za glavu koje su stavljali preko usta i nosa dok su radili za fabričkom trakom.

Uzbunjivanje medija je za Džuliju bio sledeći logičan potez u pokušaju da sačuva zdravlje roditelja i da stvori pritisak u javnosti koji bi zatvorio fabriku.

Umesto toga, počeo je period od tri vrlo napete nedelje tokom kojih su njena majka i otac morali da idu u fabriku iako su znali da mogu da budu zaraženi, ali posao nisu smeli da izgube.

U fabrici su stajali pored kolega na pokretnoj traci udaljeni samo 30-ak centimetara jedni od drugih i stalno su prolazili kroz prepune svlačionice, hodnike i kafeterije.

Za to vreme, broj potvrđenih slučajeva među zaposlenima u Smitfildu je polako rastao, sa 80 na 190, pa na 238.

Do 15. aprila, kada je Smitfild konačno zatvoren posle pritiska iz kancelarije guvernera Južne Dakote, fabrika je postala najveće žarište u Americi, sa 644 potvrđena slučaja među zaposlenima i ljudima koji su bili u kontaktu sa njima.

Infekcije koje su povezane sa slučajevima u Smitfildu iznosile su čak 55 odsto svih slučajeva u Južnoj Dakoti, što je neuporedivo više nego u okolnim, gušće naseljenim državama tog regiona po prosečnom broju obolelih.

Prema Njujork Tajmsu, cifre iz Smitfild Fuds kompanije su nadmašile čak i one sa vojnog broda Teodor Ruzvelt i iz zatvora Kuk Kaunti u Čikagu.

Ovi brojevi su objavljeni dan pošto je prvi zaposleni u fabrici Smitfild umro u bolnici.

„On se zarazio tamo. Pre toga je bio potpuno zdrav”, kaže za BBC njegova supruga Anđelita na španskom jeziku. „Moj muž neće biti jedini koji će umreti”.

Farma i fabrika svinja Smitfild, smeštena u državi kojom upravljaju republikanci jednoj od samo pet u celoj Americi koje nisu izdale nijednu preporuku tipa #OstaniKodKuće,

Ona je postala pravi mikrokosmos koji ilustruje društveno-ekonomske razlike koje je ogolila pandemija.

I dok mnogi administrativci širom zemlje ostaju zaštićeni i rade od kuće, radnici u industriji hrane, poput zaposlenih u Smitfildu, smatraju se ključnim i zato moraju da ostanu na prvoj liniji fronta.

„Ovi poslovi za najvažnije radnike su plaćeni manje nego prosečni poslovi u Americi, a u mnogim slučajevima ta razlika je osetna. I tako personalni asistenti, kasirke – apsolutno ključni, na prvoj liniji fronta – moraju i fizički da budu prisutni na poslu”, kaže Adi Tomer iz Bruker instituta.

„Oni su uglavnom Afroamerikanci ili Hispanoamerikanci, za razliku od uobičajenog odnosa u ukupnoj radnoj populaciji”.

Većinu zaposlenih u Smitfildu uglavnom čine emigranti i izbeglice iz zemalja kao što su Mjanmar, Etiopija, Nepal, Kongo i Salvador.

U fabrici se govori više od 80 jezika. Procena je da su plaćeni u proseku od 14 do 16 dolara na sat. Ovi sati su dugački, posao je iscrpljujući, a stajanje pored fabričke trake često znači da se nalazite na samo 30-ak centimetara od kolega.

BBC je razgovarao sa nekoliko sadašnjih i bivših radnika u Smitfildu koji kažu da su se plašilii da odu na posao i da su morali da donose teške odluke i biraju između zaposlenja i zdravlja.

„Računi samo stižu. Uskoro dolazi i beba i ja moram da radim”, kaže 25-godišnji radnik čija žena je u osmom mesecu trudnoće. „Brine me to da, ako budem bio pozitivan na virus, neću moći da spasim ženu”.

Fabrike za preradu hrane širom zemlje se suočavaju sa epidemijom i to je ozbiljna pretnja lancu proizvodnje i distribucije hrane.

Kompanija za pakovanje hrane JBS u Koloradu, morala je da zatvori pogon posle pet smrtnih slučajeva i 103 zaražena radnika. Dva radnika u fabrici Tajson Fuds u Ajovi takođe su umrla, dok je 148 bilo zaraženo.

Zatvaranje velike fabrike za preradu mesa kao što je ona u Sju Folsu, dovode do daljih problema jer farmeri nemaju kome da prodaju stoku. Oko 550 nezavisnih farmi šalje svinje u fabriku u Sju Folsu.

• ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
• MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
• DA LI ĆE BITI VAKCINA? Dosadašnji napredak u istraživanjima
• KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više

Kada je obelodanio zatvaranje fabrike, Smitfildov direktor Saliven je upozorio na „teške, možda i katastrofalne posledice” na isporuku mesa.

Ipak, zaposleni u Smitfildu, njihovi sindikalni predstavnici i aktivistima koji se bave migrantskom zajednicom u Sju Folsu, tvrde da je epidemija mogla da se izbegne.

Oni navode da su rana upozorenja koja su se odnosila na ličnu zaštitnu opremu bila ignorisana, bolesni radnici podsticani su da nastave da rade, a informacije o načinu širenja virusa bile su sakrivane od njih.

„Ako savezna vlada želi da ove kompanije ostanu otvorene, onda je na njima odgovornost da urade sve što mogu da radnici budu bezbedni”, kaže Nensi Rejnoza, osnivačica servisa vesti na španskom jeziku „Šta je novo u Sju Folsu”.

Ona kaže da već nedeljama dobija pozive od uznemirenih radnika.

BBC je Smitfildu dostavio detaljan spisak pitanja i navode zaposlenih, ali oni nisu želeli da komentarišu.

„Zdravlje i bezbednost naših zaposlenih i zajednice predstavljaju naš prioritet svakog dana”, kaže se u izjavi.

„Početkom februara, uveli smo stroga pravila i protokole koji su pratili striktna uputstva Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), sa namerom da se efikasno suočimo sa eventualnom pojavom slučajeva zaraze Kovidom-19 u našem sistemu”.

Izbijanjem epidemije, ljudi kao što je Džulija, čija je majka imala hronične zdravstvene probleme, suočili su se sa strahom da će njihovi roditelji morati da rizikuju živote da bi zadržali poslove.

„Meni su roditelji sve na ovom svetu. Moram da razmišljam o tome da ću možda ostati bez njih”, kaže ona dok joj glas podrhtava.

„Želim da podelim sa svima šta se dešava i da tako ostane neki trag o tome šta radi ova kompanija”.

Ahmed je Nilu prvi put video u Smitfildu tokom jedne od smena. Svideo mu se njen ten, njoj se svideo njegov smeh. Kada je počeo da se raspituje o njoj, Ahmed je saznao da oboje dolaze iz istog sela u Etiopiji i da im je Oromo zajednički jezik.

„Baš sam bio uzbuđen. Za vreme pauze, tragao sam za njenim radnim mestom”, priseća se Ahmed. „Našao sam je, stao pored njene trake. Kazao sam joj: Hej, kako si? Rekao sam joj da je prelepa”.

Ahmed je izveo Nilu u popularan američki restoran. Otišli su na nedelju dana na odmor u Viskonsin Dels, poznatu destinaciju na Srednjem zapadu, poznatu po akva parkovima i mineralnim izvorima. Zaljubili su se i venčali.

Sada je Nila u osmom mesecu trudnoće. Iako je dala otkaz u Smitfildu još u decembru, Ahmed je nastavio da ide na posao za vreme epidemije iako je bio užasnut mogućnošću da zarazi sopstvenu ženu i nerođeno dete.

Nila je u trećem tromesečju počela da ima probleme sa hodom i Ahmed je morao da joj pomaže. Nisu mogli da se izoluju jedno od drugog.

Ahmed kaže da su dvojica njegovih prijatelja sa posla bila pozitivna na virus. A onda je i sam počeo da ispoljava simptome.

„U Smitfildu ne brinu o zaposlenima”, kaže Nila. „Važan im je samo novac”.

Kuper Karavej, predsedniku ogranka Saveznog sindikata (AFL-CIO) tvrdi da su zvaničnici ove organizacije su još početkom marta pozvali rukovodstvo Smitfilda da sprovede paket mera u cilju povećanja bezbednosti radnika.

Taj paket mera uključivao je klizne smene i pauze za ručak, da bi se izbeglo prisustvo i do 500 radnika u menzi u isto vreme. Zahtevali su i zaštitnu opremu, maske i mantile, merenje temperature na ulazu u fabriku i sanitarne stanice.

„To smo zahtevali i pre nego što se pojavio prvi pozitivan slučaj”, kaže Karavej. „Menadžment je oklevao, radničke zahteve niko nije ozbiljno razmatrao”.

---

Tim je kao novi radnik prolazio kroz orijentaciono upoznavanje sa radom u fabrici kada je za prvi pozitivan slučaj čuo od nekoga ko je sedeo do njega. Ali posle prvobitnog saopštenja, kompanija je zanemela.

„Ništa više nismo čuli o epidemiji korona virusa”, kaže on. ,,Mislili smo da je to dobro”.

Zatim su 8. aprila zdravstvene službe Južne Dakote potvrdile 80 slučajeva u fabrici. Mnogi sagovornici iz fabrike su rekli da su to saznali iz medija, ali ne i od rukovodstva Smitfilda.

„Saznala sam da su neki ljudi iz mog odeljenja bili pozitivni na virus, ali to su mi rekli drugi radnici”, kaže Helen, Džulijina majka.

Stanice za merenje telesne temperature su bile postavljene u beli šator ispred glavnog ulaza u fabriku, ali i Rejnoza i Karavej kažu da je radnicima sa povišenom temperaturom ipak bilo dozvoljeno da uđu unutra. Helen tvrdi da su radnici koji su želeli da izbegnu merenje temperature, ulazili na sporedan ulaz.

Smitfild je uspostavio i druge mere, kao što je izrada kartonskih boksova oko stolova za ručavanje da bi se stvorile barijere između radnika, klizne smene i pravljenje stanica sa sredstvima za dezinfekciju ruku.

Ali radnici kažu – a to potvrđuju i fotografije koje je dobio BBC, da su u paketu zaštitne opreme bile i mrežice za bradu koje ne štite od čestica u vazduhu na način kao što to čine hirurške ili N95 maske.

„Ja nisam nigde pročitao ništa o tome da mrežice za kosu stavljene preko lica mogu bilo šta da pomognu”, kaže Karavej.

Iz Smitfilda nije stigao odgovor na pitanje o mrežicama za bradu, niti su ponuđeni bilo kakvi detalji o tome kakva je lična zaštitna oprema davana radnicima.

Umesto toga stigla je pisana izjava da su „s obzirom na stanje na tržištu, radili danonoćno na nabavci termalnih skenera i maski, do kojih se teško dolazilo”.

Prema pisanju lista Star tribjun, u JBS fabrici u Vortingtonu u Minesoti, koja se nalazi na 30-ak minuta od Sju Folsa, predstavnici sindikata su rekli da je njihova kompanija obezbedila radnicima „rukavice, hirurške maske, vizire za lice, mantile”.

Portparol kompanije Tajson Fuds je rekao za Njujork Tajms da je njihova politika da obaveštavaju zaposlene ako su bili u kontaktu sa bilo kim ko je bio pozitivan na virus.

Kao dogovor na to, pojedini zaposleni su počeli da donose svoje maske u fabriku. Drugi su počeli da se izoluju od porodica.

Kejleb, koji već 12 godina radi u Smitfildu, rekao je za BBC da se u poslednje dve nedelje on zatvorio u sobu da bi se izolovao od žene, šestomesečne ćerke i trogodišnjeg sina u strahu da sa sobom svakodnevno ne unosi virus u kuću.

„Moj sin, znate, dolazi i kuca na zatvorena vrata. ‘Tata, hoćeš da izađeš napolje, a ja mu kažem ‘Idi kod majke”, kaže on. „Ja nemam izbora, šta drugo da radim? Želim da pokušam da sačuvam porodicu”.

Kada bi radnici kao što je Kaleb dali otkaz, oni ne bi mogli da se prijave na biro kao nezaposleni.

Aktivisti svedoče da se uzrujani radnici koji imaju vize plaše da bi, kada bi tražili pomoć za nezaposlene, mogli da se nađu na udaru novog zakona koji je Trampova administracija usvojila prošle godine i po kojem više ne bi mogli da apliciraju za stalni boravak.

„Akt o pomoći oko korona virusa, olakšicama i ekonomskoj sigurnosti”, ne važi za one koji žive u domaćinstvima sa mešanim statusom i sa članom porodice koji nema boravišne dokumente.

„Za njih ništa više ne važi”, kaže Tereza Islam, izvršni direktor organizacije Glasovi za mir iz Južne Dakote i advokat za emigraciona pitanja. „Na njima je da obezbede hranu za porodicu i da odu na posao i izlože se zarazi”.

Posle 80 potvrđenih slučajeva, Smitfild je izdao saopštenje u kojem se navodi da će fabrika biti zatvorena na tri dana tokom Uskršnjih praznika radi dubinskog čišćenja i da će se zatim, narednog utorka, vratiti u pogon u punom kapacitetu.

„Kompanija će 11. aprila zaustaviti sve radove u velikom delu fabrike, a kompletno zatvoriti pogone 12. i 13. aprila”, glasilo je ovo saopštenje.

Ali prema saznanjima do kojih je BBC došao posle intervjua sa radnicima i aktivistima, zaposleni su pozivani na posao i tokom ta tri dana.

Rejnoza je snimila video koji prikazuje fabrički parking pun automobila, kao i zaposlene kako ulaze u fabriku. Karavej kaže kako je naknadno saznao da je fabrika tih dana radila sa 60 odsto kapaciteta, što znači da su stotine radnika i dalje dolazile na posao.

„Ja još uvek nisam prestao da radim. Radio sam u petak, subotu, nedelju i sada traže da i danas dođem na posao”, rekao je Tim za BBC.

„Ja sam prestrašen. Prestrašen. Nemam reči da objasnim kako se osećam, ali imam četvoro dece o kojima moram da se brinem. Ta plata mi obezbeđuje krov nad glavom”.

Pol Tenhaken, gradonačelnik Sju Folsa koji je ranije rekao da je impresioniran i zadovoljan naporima Smitfilda da se preduzmu mere za ublažavanje krize, priznao je da je bio iznenađen kada je saznao da je fabrika bila delimično otvorena.

„Bilo je potrebno više transparentnosti u vezi mera koje su preduzimali”, kaže on. „Poruka poslata javnosti nije bila u skladu sa planom”.

Smitfild je ponudio zaposlenima bonus od 500 dolara ako završe smene do kraja meseca, što Islam ocenjuje kao „mito” za rad u nebezbednim uslovima.

Sara Telahun Birh iz organizacije Deca Smitfilda, kaže da je njena majka prvobitno odlučila da se neće vraćati na posao, ali da se predomislila kada je čula za bonus.

„Bili smo užasnuti idejom da će ona otići tamo samo zbog 500 dolara”, kaže Telahun Birh.

Smitfild je u saopštenju naveo da je bonus deo njihove #HvalaRadnicimaPrehrane inicijative, dodajući: „Zaposleni koji ne dođu na posao zbog izloženosti virusu ili zbog dijagnoze, takođe će dobiti bonus”.

Delom zbog nekompletnog zatvaranja pogona, a delom i zbog porasta zaraženih koji su došli iz fabrike, 11. aprila su guvernerka Južne Dakote Kristi Noem i Tenhaken zajedno poslale pismo Smitfildu u kojem su tražile dvonedeljnu pauzu u radu fabrike.

Sledećeg dana, rukovodstvo Smitfilda je objavilo da će se povinovati tom zahtevu 15. aprila, što je značilo da ostaje još jedan dan odlaska u fabriku.

Karavej kaže da su radnici koji su tog poslednjeg utorka otišli na posao dobili duple dnevnice, ali da dubinskog čišćenja fabrike nije bilo. „I dalje su išli u prljavu zgradu”.

Smitfild nije odgovorio na pitanje kada je to fabrika u Sju Folsu obavila dubinsko čišćenje, navodeći samo „da se naše prostorije detaljno čiste i dezinfikuju svakog dana”.

Džulijini roditelji su planirali odlazak na posao u Smitfild u utorak 14. aprila, poslednjeg dana pred dvonedeljno zatvaranje fabrike.

Onda je, u subotu, Helen počela da kašlje. Sledećeg dana, dok je sneg provejavao Sju Folsom, Džulija je tražila od majke da se testira. Helen je pokušala da to izbegne, govoreći da joj nije ništa.

„Moja mama zaista mrzi da ide kod lekara”, rekla je Džulija koja je na kraju ipak uspela da ubedi majku da ode do centra za testiranje u obližnjoj bolnici. Nabili su joj štapić za bris u obe nozdrve i poslali je kući.

„Ako bi se ispostavilo da imam Kovid-19, onda bi bilo jasno da sam ga zaradila u fabrici”, kaže ona.

„Ove nedelje sam radila na tri različita sprata. Jela sam u dve različite menze. Zamislite samo svako mesto na kojem sam bila, šta sam sve dodirnula u fabrici. Prošla sam kroz celu zgradu”.

U utorak, kada je trebalo da se jave na posao, Džulijini roditelji su se probudili u četiri sata ujutro, kao i obično, i nazvali Smitfild da objasne da ne mogu da dođu jer i dalje čekaju rezultate testa za Helen.

Rezultate su konačno dobili kasnije popodne tog dana.

Dok je Džulija razgovarala sa medicinskim tehničarem, roditelji su posmatrali njeno lice iščekujući reakciju.

Kada je Džulija čula reči „pozitivna na Kovid-19″, pokazala im je uzdignute palčeve u želji da im naglasi „pozitivno”.

Helen i Huan su je pogrešno shvatili, pa su se zagrlili u znak slavlja što je Džuliju dodatno prestravilo. Ubrzano im je otkrila da Helen ipak ima virus. Njen otac je otišao u kuhinju, a Džulija je uspela da ga vidi kako pokušava da zadrži suze.

Istog dana kada je Helen dobila rezultate svog testa, situacija vezana za Smitfild je postala pravo političko pitanje.

Gradonačelnik Tenhaken je i formalno zatražio da guvernerka Noem izda naredbu o samoizolaciji za Sju Fols i okruge sa kojima se graniči, kao i otvaranje centra za izolaciju pacijenata.

Ona je odbila oba zahteva. I pored naglog porasta u broju zaraženih, Noem je nastavila da odbija zahteve za izdavanjem naredbe, naglašavajući da takva naredba ne bi sprečila epidemiju u Smitfildu.

„To je potpuna neistina”, rekla je ona.

Umesto toga, ona je odobrila prva testiranja hidroksihlorokinom, lekom koji je predsednik Donald Tramp više puta označio kao moguću terapiju za obolele od korona virusa.

Takođe, istog tog dana je od bolesti, sam u bolnici, umro Agustin Rodrigez Martinez, tih, duboko religiozan čovek iz Salvadora. Imao je 64 godine i bio je prva žrtva povezana sa izbijanjem epidemije u Smitfild Fudsu.

Rejnoza, koji je poslednjih 10 godina bio njegov prijatelj, kaže da se on retko žalio na naporan posao odsecanja nogu sa zaklanih svinja i da je obožavao svoju ženu Anđelitu koju je poznavao samo mesec dana pre nego što je oženio. U braku su bili 24 godine.

„On je bio njen princ”.

Anđelita kaže da je primetila da nešto nije u redu kada je njen muž počeo da se vraća sa posla sa nepojedenim ručkom koji mu je ona pripremala.

Simptome je počeo da ispoljava 1. aprila, sedam dana nakon prvog javno registrovanog slučaja korona virusa u fabrici.

Prvo su se pojavile glavobolje, a zatim i bolovi i drhtavica. Sledećeg dana je počeo da gubi dah. Anđelita kaže da je poslednji dan u fabrici proveo čisteći pod iako je bio pod temperaturom.

Do nedelje, više nije mogao da diše.

Anđelita ga je odvela u bolnicu, ali joj nije bilo dozvoljeno da uđe sa njim. Od sveštenika je kasnije čula da je momentalno stavljen na respirator.

Na njemu je bio 10 dana pre nego što je preminuo 14. aprila. „Odvela sam ga u bolnicu i ostala bez ičega”, kaže ona. „Sada nemam više ništa”.

Pored bola koji oseća, Anđelita je i ljuta na Smitfild zato što fabrika nije bila ranije zatvorena. „Preči im je novac nego naši životi”, govori ona kroz suze.

„Vlasnici ne mare za naš bol. Majke plaču za svojom decom. Žene za svojim muževima. Ovde ima previše zaraženih”.

Ova 73-godišnja udovica kaže da je i sama počela da kašlje.

Dva dana nakon što je njena majka testirana pozitivno na virus, Džulija se probudila u svom krevetu sa glavoboljom, kašljem i suvim grlom. Prvi put od kada je pandemija stigla u njen život, prespavala je celu noć, ali se probudila umornija nego ikada.

Pošto je pozvala telefonski broj rezervisan za obolele od Kovida i rekla im da je ona ćerka radnika iz Smitfilda, Džulija je obukla svoju zimsku jaknu, dezinfikovala volan i menjač u automobilu svoje majke i otišla da se i sama testira.

Bila je i dalje relativno dobro raspoložena i pored činjenice da je sve što je pokušala da spreči kada se obratila lokalnim novinama pre skoro mesec i po dana, palo u vodu.

Fabrika je i dalje radila. Njena majka je bila zaražena, a otac izložen virusu. Njen grad je postao epicentar pandemije u Južnoj Dakoti. Ljudi su umirali.

A sada, možda je i sama bila zaražena.

„Samo želim da plačem”, rekla je dok je vozila ka bolnici.

Širom grada, radnici Smitfilda i njihove porodice su prolazili kroz slične situacije. Istog dana kada je njena majka dobila svoju dijagnozu, Sari Telahun Birh je laknulo pošto je saznala da je test koji je njena majka uradila na Kovid-19 bio negativan.

Nila i Ahmed su saznali da je on inficiran i par se momentalno razdvojio i svako se zatvorio u svoju sobu. Komuniciraju SMS porukama.

Ona njemu pravi čaj od đumbira i ostavlja mu ga u kuhinji. On opsesivno dezinfikuje sve što dodirne.

Tim kaže da je svoju poslednju smenu u Smitfildu radio u utorak 14. aprila dok je već ispoljavao simptome i sledećeg dana je otišao da se testira. Kaže da je 20 radnika iz njegove smene pozitivno na virus.

Otprilike u isto vreme kada je Džulija otišla da uradi test, zvaničnici iz Centra za prevenciju i kontrolu bolesti (CDC) su ušli u fabriku zajedno sa predstavnicima državnog i lokalnog zdravstvenog resora.

Iz kancelarije guvernera Južne Dakote kažu da su zvaničnici CDC doleteli iz Vašingtona da „procene” šta je sve potrebno da bi fabrika ponovo otvorila kapije.

U međuvremenu, Smitfild je najavio zatvaranje još dva pogona u Misuriju i Viskonsinu gde je „mali broj zaposlenih testiran pozitivno na Kovid-19″.

Iako je stigla do bolnice samo 20-ak minuta pošto je ona bila otvorena, Džulija je zatekla 15-ak automobila koji su bili ispred nje. ,,Mrzim redove”, promrmljala je dok je iz bočice ispijala male gutljaje vode, lagano kašljući s vremena na vreme.

Nakon 30 minuta, stigla je do nečega što je ličilo na veliku garažu i znaka na kojem je bilo ispisano uputstvo da ,,pripremi ličnu kartu i zdravstveno osiguranje”.

,,Dobro, sad sam već uznemirena”, rekla je. ,,Ne želim ovo da radim”.

Skrenula je u prostor određen za to, medicinski tehničar sa zaštitnim odelom, maskom, rukavicama i vizirom joj je prišao, nabio štapić za bris u desnu, a zatim i u levu nozdrvu. Samo se namrštila i naježila.

,,Da li vam je potrebna papirna maramica?”, upitao je tehničar. ,,Da, molim vas”, rekla je Džulija.

Uz instrukciju da ,,ode kući, ostane tamo i da ne ide nigde”, kapija se otvorila i Džulija je izašla napolje na dnevnu svetlost. ,,Bilo je toliko neprijatno da sam se stvarno rasplakala”, rekla je i otišla na parking da se malo sabere.

Džulija je sedela za volanom i gledala automobile kako ulaze i izlaze sa parkinga. Oplakivala je činjenicu da njeno domaćinstvo sada ima još jednog potencijalnog obolelog i da sat koji označava vreme provedeno u karantinu sada mora da se vrati na početnu poziciju. ,,Samo želim da odem u ,,Ti Džej Maks” u šoping”, rekla je uz osmeh.

Nakon nekoliko minuta, već je bilo krajnje vreme da krene kući, kod svojih roditelja, u kuću u koju su Helen i Huan uložili mnogo sati rada u fabrici kako bi mogli da je priušte i gde će sada zajedno provesti u karantinu najmanje sledećih 14 dana.

,,Sad je preostalo samo da čekam”, kaže Džulija. ,,Pretpostavljam da sada ne bi trebalo da se opterećujem time. Ali ipak hoću”.

Rezultate bi trebalo da dobije za 5 dana.

(Imena su promenjena)

Dodatno istraživala Anđelika M. Kasas/Ilustrovala Ema Linč