“Vi nama 10.000 eura, a mi vama ugovor na određeno od 6 meseci. Gospodine, tako vam je i na zapadu”

–      U ćošku sam. Ne mogu da pričam. – govorio je ’rapavi, prigušeni glas. Takav ne želite u sopstvenim životima. Ne zbog njegove boje već zlokobne slutnje koju nosi.

–      Ok, ok, važi. Čujemo se ovih dana. – završio je i prekinuo vezu, okrenuvši lice ponovo ka nama. Pomislio sam na tren da bi slična njuška u „Padinjaku“ za 200 evra izbola po narudžbi bilo kog pritvorenika. Stresoh se od jeze što prođe tijelom.

–      Gde samo ono stao brate, a da.

Ništa nemojte da brinete. Daćemo joj dobar i uigran tim vozača i tehničara. Nema šta da se sekira. Momci znaju posao. Profesionalci. Doktorka je tu više kao sigurnost, za pacijenta i familiju. Tehničar uglavnom odradi većinu stvari – infuzija, hitno ušivanje, defibrilator i to. –

Tupo sam pogledao u suprugu, pa ponovo u njega, vozača istetovirane šake. Kao da smo bili u nekom zvaničnom, modernom salonu gdje se prodaju usluge. Na tren pomislih da smo u osrednjem salonu za tetoviranje. Sejls spič, što se kaže.

–      Gospodine, tako vam je i na zapadu, samo što je kod njih to legalizovano i za nijansu transparentnije. Suština je ista – platite unapred i dobijete radno mesto koje vam tu investiciju u relativno kratkom roku otplati. Prosto k’o pasulj. –

–      Da, da, naravno. Dakle, ako sam dobro razumeo mi vama platimo u kešu 10,000 eura, a vi nama garantujete ugovor na određeno od 6 meseci, nakon čega će taj ugovor bez problema da pređe u ugovor za stalno?

A kako ćemo sa specijalizacijom? –

–      Da, tako je. Samo, bitno je da znate da jako mali deo novca ostaje kod. Mi smo kuriri, a veći deo ide onima koji donose odluke. Ima nas mnogo u lancu, razumete?

Što se tiče ugovora, ide tako kako ste rekli. Posle kad se sve stabilizuje, doktorka može da bira koju će specijalizaciju. I tu ćemo joj pomoći sa izborom. Lagani smo, što kažu klinci. –

Tu se kanda malo i nasmijao, pokušavajući opustiti našpanovanu atmosferu. Vladao je sferom emotivne inteligencije, bez dvojbe. Osjećao je da se kolebamo. Pomislih na đedovu generaciju, komuniste i revolucionarnu ideologiju – kolebljivce odmah streljati!

Nakon toga, pogled ukrstih sa prijateljem iz studentskih dana, Ilijom. Smrtno ozbiljan, uvlačio je dim duvana duboko u pluća, meškoljeći se i praveći blage tikove okom. Emisija unutrašnje nelagode. Ozbiljne crte lijepog, pravilnog lica kao da su mi nijemo govorile – druže, lepo sam ti sve rekao, ne znam šta se sad iščuđavaš. Ovo je poslednja opcija, pa ti kad i ako budeš hteo, zovi me da probamo ugovoriti sastanak. I to je to.

I da, to je to. Očajni smo i zato pozivamo smo posljednju opciju računajući da nemamo šta izgubiti. Ulažemo kviska. Doktorka bez posla i specijalizacije u post petooktobarskoj Srbiji. Muž, tri djeteta i stambeni kredit na grbači kao sila gravitacije. Pat pozicija ili patnja pozicija? Hipertenzija u najavi uz svakodnevni ples anksioznosti. Opkoljenost.

Sastanak je dogovoren u stanu mlade doktorice koja je preko iste šeme počela da radi pre petnaestak mjeseci. Doktorka se inače porodila prije nekoliko sedmica i bilo je čudno da se sastajemo u stanu porodilje koja još nije izašla perioda „babina“. To sam naknadno osvjestio. Očigledno, opreznosti nikad dosta uz dozu surove bezobzirnost prema pristojnom ponašanju i kulturi podneblja u kom živimo i ’ljeba jedemo.

Lova, samo jebena lova.

Prenuh se iz takvih razmišljanja, pa naizgled spremno ispalih:

–      Ok, a šta ako se tokom tih prvih šest meseci promeni rukovodeća struktura, pa ne budemo u prilici da ugovor na određeno pretočimo u ugovor na neodređeno? – činilo se kao da sam smislio pametno pitanje, da srušim ovu nakaradnu karijernu konstrukciju.

–      Sve je u redu, gospodine. I tu je sve predviđeno. Mi smo ozbiljna firma – dočekao se kao mačka, na noge.

–      Direktor koji napušta poziciju dobija na sto sve ugovore na određeno koji se automatski potpisuju i transformišu u ugovore na neodređeno.

Čisto kao suza i rešenje već provereno u praksi. Tako osiguravamo kontinuitet za naše klijente, na obostrano zadovoljstvo. –

Epilog:

U kolima ženče i ja. Vraćamo se kući.

Ćutimo, gledamo pred sobom velegradski pejzaž – trole, tramvajske šine, prljave ulice, čađave fasade.

Ćutanje je zlato. Sve jasno.

I ovo je naš Beograd. Karaburma rok-n-rol.

Sve smo znali i slutili, a realnost nas je opet šokirala, zatekla. Bez muke.

Zavidim joj na toj lakoći. Lakoća nepostojanja.

Oboje smo učeni smo da se principi rada, poštenja i učenja na kraju isplate.

Iskustvo sadašnjice je radikalno drugačije. Ulazak u hladnu vodu života i otriježnjenje.

Mučni putokaz stvarnosti.

Guši me. Kao da se borim za goli život. Vidim sliku Kurčubića što olakšava kravatu oko vrata. Nevidljivi rat je u toku. Nema pucanja i granata. Samo borbe. Metafizički Bahmut.

Mora se čovjek snaći, što vele ovi koji su se obogatili na pristojnosti i naivnosti drugih, kao i potkradanju sopstvenih državica.

Vrijedi li šta čista savjest u toj monetarnom krkljancu stvarnosti, uzalud se pitam.

Širim nozdrve za dubok uzdah …

****

Sa radija je gruvao Džoni:

–      Od Aljaske do Meksika

to je ona druga slika

Pit i to je Amerika … –

6yka.com