Ispovijest radnika u Njemačkoj: Ljudi su noću plakali

Neplaćeni prekovremeni sati, nadređeni koji urlaju i sve vrijeme ogroman pritisak… Bivši rumunski radnik u njemačkoj klanici „Tenis“, u intervjuu za DW govori zašto je promjenio posao.

DW: U mnogim izveštajima o uslovima rada u mesnoj industriji govori se o neplaćenom prekovremenom radu. Da li ste i Vi imali to iskustvo? Koliko je trajao Vaš radni dan?

Radnik: Dve godine sam radio u fabrici „Tenis“. Retko kada smo s poslom bili gotovi nakon dogovorenih osam sati rada. Često samo radili dvanaest ili čak trinaest sati. Zapisivali smo prekovremene sate, ali na platnom isečku ništa od toga nije moglo da se vidi.

Kakvi su bili uslovi rada?

Veoma hladno i vlažno. A pokretna traka se brzo kreće. Noću sam u smeštaju slušao kolege kako plaču. Imali su strašne bolove, ruke su im bile potpuno otečene. Ali jedni druge smo hrabrili i govorili – izdrži.

Jedan prijatelj me stalno molio da ga povedem, mnogo je želeo da radi u Nemačkoj. Rekao sam mu da ponese barem dovoljno novca kako bi mogao da kupi kartu za povratak kući. Bio je to dobar savet, jer nakon jednog jedinog dana kod „Tenisa“, taj moj prijatelj više nije mogao da izdrži i vratio se u Rumuniju.

Da li je bilo redovnih kontrola?

Kad bi kontrole došle, brzina pokretne trake se usporavala. Tada nam je posao bio lakši. Ali unapred se znalo kada će doći kontrola. Zašto to ne rade nenajavljeno? Samo tako bi kontrolori mogli da vide kakva je tamo zaista situacija.

Da li su Vas kao radnika pripremali na takve kontrole?

Rekli su nam da ništa ne govorimo. Po sistemu: „Ako dođe kontrola, reci da ne govoriš nemački.“ Iako su neki od nas govorili nemački jezik.

Da li je od strane firme na bilo koji način na Vas vršen pritisak?

Da. Bilo je grozno kada smo bili bolesni: nadređeni su urlali na nas da im se ni u kom slučaju ne pojavljujemo s prijavama za bolovanje. Jednom kad sam se strašno prehladio – što se lako desi, jer smo uvek radili na niskim temperaturama – izdrali su se na mene i onda mi je bilo dosta. Prestao sam tamo da radim.

Da li su Vaši nadređeni bili Nemci ili istočni Evropljani?

Glavni šef je bio Nemac, a šef na pokretnoj traci Rumun. On je morao da prevodi, jer većina radnika nije govorila nemački. To su najčešće bili Rumuni koji su imali sreće da su u školi naučili nemački. Njihovi nadređeni su im naredili da se pobrinu za to da ljudi ne prijavljuju bolovanje.

Kakvi su bili uslovi u smeštaju?

Pojedini smeštaji u kojima sam živeo su bili veoma čisti, ali bilo je i izuzetaka. Uvek je bilo veoma tesno. Deset, dvanaest pa čak i četrnaest ljudi bilo je u jednom jedinom stanu. Mesečni najam koštao je 200 evra po osobi. Zgrade su pripadala rumunskim posredničkim kompanijama. Jedna rumunska posrednička kompanija je recimo, uz pomoć bankarskog kredita, kupila čitavu jednu zgradu i onda stanove iznajmljivala radnicima. Ali to jednostavno nije fer, toliko mnogo ljudi strpati u jedan jedini stan.

Da li mislite da su te posredničke kompanije glavni problem?

Da. Jedan moj prijatelj je direktno zaposlen u nemačkoj kompaniji i on nema problema. Ne boji se kad ide na posao. Niko se ne dere na njega i ne vređa ga. Nadamo se da će parlament u Nemačkoj odobriti zakon o zabrani ugovora o delu.

Imate li kontakt sa bivšim kolegama koji i dalje rade u „Tenisu“?

Da, s dvojicom kolega koji su sada u karantinu. Kažu da su im doneli dovoljno hrane i vode. Ali veoma su zabrinuti, jer ne znaju šta će dalje biti. Jedan od njih već dugo ima zdravstvenih problema, ali kaže da mu je dobro – barem trenutno.